Odgovornost pravoslavnih vernika: Kada je neophodno progovoriti

Specijalni saradnik

„Nikada u životu ne bih uradio ovo niti se digao protiv vladike, NIKADA, da situacija nije ovako loša. Još uvek strahujem kako ću objasniti Bogu kada dođe vreme, ali neko je morao to da uradi…“

Ove reči, nedavno izrečene od strane posvećenog člana naše pravoslavne zajednice, oličavaju duboku duhovnu borbu koju mnogi vernici doživljavaju kada se suočavaju sa ozbiljnim zabrinutostima u upravljanju našom voljenom Crkvom. Ovo je osećanje koje zaslužuje duboko razmišljanje dok naša parohija prolazi kroz izazovne okolnosti.

Pravoslavno dvoumljenje: Poslušnost i starateljstvo

Pravoslavno hrišćanstvo oduvek je cenilo hijerarhijski autoritet. Celivali smo ruku našem svešteniku, ustajemo kada episkop uđe, i poštujemo apostolsko nasleđe koje teče kroz naše jerarhe. Ovo poštovanje je temelj naše tradicije, i to s pravom.

Ipak, pored ovog principa poslušnosti stoji još jedna podjednako važna pravoslavna vrednost: verno starateljstvo. Kako je Sveti Vasilije Veliki napisao: „Hleb u tvom ormaru pripada gladnima; kaput koji stoji neiskorišćen u tvom plakaru pripada onome kome je potreban.“ Ovo se ne odnosi samo na materijalna dobra, već i na naše duhovno nasleđe.

Kada se ova dva principa — poslušnost autoritetu i odgovorno starateljstvo — čine da su u sukobu, pravoslavni vernici se suočavaju sa dubokom duhovnom dilemom.

Uputstva iz crkvene tradicije

Naša pravoslavna tradicija nudi mudrost za ovakve teške trenutke:

Sveti Jovan Zlatousti, poznat po tome što je govorio istinu vlastima čak i kada ga je to koštalo položaja i na kraju života, napisao je: „Neka se ništa ne čini bez episkopa, ali Bog je iznad episkopa.“ Ovo nas podseća da, iako poštujemo episkopski autoritet, naša konačna odanost pripada Bogu i Njegovoj Crkvi.

Sabor u Jerusalimu (Dela apostolska 15) pokazuje da su čak i apostoli bili odgovorni zajednici vernih. Kada su nastali sporovi, oni nisu rešeni samo pojedinačnim autoritetom, već kroz sabor, svedočenje i rasuđivanje.

Sveti Maksim Ispovednik odbio je da prihvati monotelitsku jeres čak i kada su je promovisali patrijarsi i carevi. Čuveno je rekao: „Čak i ako ceo svet bude u zajednici sa [jeretičkim] patrijarhom, ja neću s njim opštiti.“ Sveti Maksim je pretrpeo izgnanstvo i sakaćenje zbog ovog stava, ali je kasnije opravdan kao branilac Pravoslavlja.

Ovi primeri nas uče da je poštovanje, ali čvrsto držanje istine kada su u pitanju fundamentalna pitanja, oduvek bilo deo našeg pravoslavnog nasleđa.

Težina svete odgovornosti

Progovarjanje o ozbiljnim zabrinutostima unutar Crkve nikada ne treba olako preduzeti. Oni koji osećaju poziv na ovaj težak put treba da:

• Prvo iscrpe sve ispravne kanale, prateći utvrđene protokole za rešavanje zabrinutosti.

• Potraže savet od duhovnih staraca i onih sa mudrošću.

• Pažljivo ispitanju svoje motive, osiguravajući da deluju iz ljubavi prema Crkvi, a ne iz lične žalbe.

• Ostanu poštovaoci u svim komunikacijama, poštujući službu čak i kada dovode u pitanje određene postupke.

• Ostanu ukorenjeni u molitvi i postu, prepoznajući da duhovna borba prati takve izazove.

Kako je jedan crkveni otac primetio: „Ukor ponuđen u poniznosti i istini nije opozicija, već ljubav.“

Zaštita svetog nasleđa i resursa

Kada zabrinutosti uključuju starateljstvo nad crkvenim resursima — posebno svetim mestima poput manastira i grobalja gde naši preci počivaju — odgovornost postaje još teža.

Sveti Jovan Kronštatski je napisao: „Hram i sve što je u njemu je riznica koja ne pripada čoveku, već Bogu.“ Kada takve riznice budu ugrožene kroz finansijsko loše upravljanje ili zanemarivanje zakonskih obaveza, ćutanje može postati oblik saučesništva.

Naša srpska pravoslavna tradicija posebno razume ovu svetu dužnost. Vekovima su naši preci čuvali našu veru i kulturno nasleđe kroz osmansku okupaciju, komunističko progonstvo i bezbroj izazova. Oni to nisu činili slepom poslušnošću bilo kom zemaljskom autoritetu, već kroz nepokolebljivu posvećenost autentičnoj pravoslavnoj veri i njenom ispravnom izražavanju.

Govorenje istine u ljubavi

Apostol Pavle nas uči da „govorimo istinu u ljubavi“ (Efescima 4:15). Ova ravnoteža je ključna. Govorenje bez ljubavi postaje oštra kritika; ćutanje kada ljubav zahteva govor postaje kukavičluk.

Kada verni pravoslavni hrišćani s poštovanjem iznose dokumentovane zabrinutosti nakon što su iscrpeli ispravne kanale, oni nisu buntovni. Naprotiv, oni ispunjavaju svoju krštenjsku odgovornost kao članovi Hristovog Tela, učestvujući u saborskoj prirodi Crkve koja je odlikovala Pravoslavlje tokom cele njegove istorije.

Ka isceljenju i obnovi

Konačni cilj obraćanja na ozbiljne zabrinutosti nikada nije podela, već isceljenje i obnova. Kako psalmopevac piše: „Gle, kako je dobro i kako je prijatno da braća žive zajedno u jedinstvu!“ (Psalam 133:1).

Kada se pitanja upravljanja pravilno reše u skladu sa pravoslavnim principima i procedurama, rezultat bi trebalo da bude:

• Obnova pravilnog poretka i transparentnosti.

• Obnovljeno poverenje u rukovodstvo.

• Zaštita svetih resursa za buduće generacije.

• Čvršće pridržavanje kanonskim normama.

• Jedinstvo zasnovano na istini, a ne na tihom pristajanju.

  
  

Molitva za rasuđivanje

Dok prolazimo kroz ove izazovne vode, molimo se za mudrost i rasuđivanje. Neka Bog daruje našim jerarsima poniznost da slušaju, našim vernicima hrabrost da s poštovanjem govore istinu kada je to neophodno, i celoj našoj zajednici ljubav da radi na isceljenju.

Rečima Svete Liturgije, molimo se „Za mir celoga sveta, za stabilnost svetih Božijih crkava i za jedinstvo svih, pomolimo se Gospodu.“

Ovo razmišljanje je ponuđeno ne kao konačna izjava, već kao doprinos tekućem dijalogu unutar naše zajednice. Ono crpi iz pravoslavne tradicije, istovremeno priznajući složenost primene ovih principa u specifičnim kontekstima.