Одговорност православних верника: Када је неопходно проговорити

Специјални сарадник

„Никада у животу не бих урадио ово нити се дигао против владике, НИКАДА, да ситуација није овако лоша. Још увек страхујем како ћу објаснити Богу када дође време, али неко је морао то да уради…“

Ове речи, недавно изречене од стране посвећеног члана наше православне заједнице, оличавају дубоку духовну борбу коју многи верници доживљавају када се суочавају са озбиљним забринутостима у управљању нашом вољеном Црквом. Ово је осећање које заслужује дубоко размишљање док наша парохија пролази кроз изазовне околности.

Православно двоумљење: Послушност и старатељство

Православно хришћанство одувек је ценило хијерархијски ауторитет. Целивали смо руку нашем свештенику, устајемо када епископ уђе, и поштујемо апостолско наслеђе које тече кроз наше јерархе. Ово поштовање је темељ наше традиције, и то с правом.

Ипак, поред овог принципа послушности стоји још једна подједнако важна православна вредност: верно старатељство. Како је Свети Василије Велики написао: „Хлеб у твом ормару припада гладнима; капут који стоји неискоришћен у твом плакару припада ономе коме је потребан.“ Ово се не односи само на материјална добра, већ и на наше духовно наслеђе.

Када се ова два принципа — послушност ауторитету и одговорно старатељство — чине да су у сукобу, православни верници се суочавају са дубоком духовном дилемом.

Упутства из црквене традиције

Наша православна традиција нуди мудрост за овакве тешке тренутке:

Свети Јован Златоусти, познат по томе што је говорио истину властима чак и када га је то коштало положаја и на крају живота, написао је: „Нека се ништа не чини без епископа, али Бог је изнад епископа.“ Ово нас подсећа да, иако поштујемо епископски ауторитет, наша коначна оданост припада Богу и Његовој Цркви.

Сабор у Јерусалиму (Дела апостолска 15) показује да су чак и апостоли били одговорни заједници верних. Када су настали спорови, они нису решени само појединачним ауторитетом, већ кроз сабор, сведочење и расуђивање.

Свети Максим Исповедник одбио је да прихвати монотелитску јерес чак и када су је промовисали патријарси и цареви. Чувено је рекао: „Чак и ако цео свет буде у заједници са [јеретичким] патријархом, ја нећу са њим општити.“ Свети Максим је претрпео изгнанство и сакаћење због овог става, али је касније оправдан као бранилац Православља.

Ови примери нас уче да је поштовање, али чврсто држање истине када су у питању фундаментална питања, одувек било део нашег православног наслеђа.

Тежина свете одговорности

Проговоравање о озбиљним забринутостима унутар Цркве никада не треба олако предузети. Они који осећају позив на овај тежак пут треба да:

• Прво исцрпе све исправне канале, пратећи утврђене протоколе за решавање забринутости.

• Потраже савет од духовних стараца и оних са мудрошћу.

• Пажљиво испитају своје мотиве, осигуравајући да делују из љубави према Цркви, а не из личне жалбе.

• Остану поштоваоци у свим комуникацијама, поштујући службу чак и када доводе у питање одређене поступке.

• Остану укорењени у молитви и посту, препознајући да духовна борба прати такве изазове.

Како је један црквени отац приметио: „Укор понуђен у понизности и истини није опозиција, већ љубав.“

Заштита светог наслеђа и ресурса

Када забринутости укључују старатељство над црквеним ресурсима — посебно светим местима попут манастира и гробаља где наши преци почивају — одговорност постаје још тежа.

Свети Јован Кронштатски је написао: „Храм и све што је у њему је ризница која не припада човеку, већ Богу.“ Када такве ризнице буду угрожене кроз финансијско лоше управљање или занемаривање законских обавеза, ћутање може постати облик саучесништва.

Наша српска православна традиција посебно разуме ову свету дужност. Вековима су наши преци чували нашу веру и културно наслеђе кроз османску окупацију, комунистичко прогонство и безброј изазова. Они то нису чинили слепом послушношћу било ком земаљском ауторитету, већ кроз непоколебљиву посвећеност аутентичној православној вери и њеном исправном изражавању.

Говорење истине у љубави

Апостол Павле нас учи да „говоримо истину у љубави“ (Ефесцима 4:15). Ова равнотежа је кључна. Говорење без љубави постаје оштра критика; ћутање када љубав захтева говор постаје кукавичлук.

Када верни православни хришћани с поштовањем износе документоване забринутости након што су исцрпели исправне канале, они нису бунтовни. Напротив, они испуњавају своју крштењску одговорност као чланови Христовог Тела, учествујући у саборској природи Цркве која је одликовала Православље током целе његове историје.

Ка исцељењу и обнови

Коначни циљ обраћања на озбиљне забринутости никада није подела, већ исцељење и обнова. Како псалмопевац пише: „Гле, како је добро и како је пријатно да браћа живе заједно у јединству!“ (Псалм 133:1).

Када се питања управљања правилно реше у складу са православним принципима и процедурама, резултат би требало да буде:

• Обнова правилног поретка и транспарентности.

• Обновљено поверење у руководство.

• Заштита светих ресурса за будуће генерације.

• Чвршће придржавање канонским нормама.

• Јединство засновано на истини, а не на тихом пристајању.

Молитва за расуђивање

Док пролазимо кроз ове изазовне воде, молимо се за мудрост и расуђивање. Нека Бог дарује нашим јерарсима понизност да слушају, нашим верницима храброст да с поштовањем говоре истину када је то неопходно, и целој нашој заједници љубав да ради на исцељењу.

Речима Свете Литургије, молимо се „За мир целога света, за стабилност светих Божијих цркава и за јединство свих, помолимо се Господу.“

Ово размишљање је понуђено не као коначна изјава, већ као допринос текућем дијалогу унутар наше заједнице. Оно црпи из православне традиције, истовремено признајући сложеност примене ових принципа у специфичним контекстима.