Парохијска аутономија под притиском: Борба за очување утврђеног управљања

Специјални дописник

Док се криза управљања у Саборној цркви Светог Саве наставља, поставља се кључно питање: Која је права равнотежа између епархијског надзора и парохијске аутономије? Ово питање, које је у сржи тренутних тензија, има значајне импликације не само за једну парохију, већ за целокупну структуру српског православног управљања у Америци.

Историјски темељи парохијске аутономије

Када су српске православне парохије осниване широм Америке почетком 20. века, оне су биле засноване на моделу који је препознавао јединствене изазове одржавања православног живота у новој земљи. Парохијска структура која је настала укључивала је значајну локалну аутономију у административним питањима, уз очување литургијске и духовне повезаности са Мајком Црквом.

„Устав и Статут наше Цркве пажљиво су осмишљени да одрже ову равнотежу,“ објашњава дугогодишњи посматрач српског православног управљања. „Парохијама је дато право да бирају своје вођство и управљају својим пословима у оквиру утврђеног оквира који је чувао јединство са широм Црквом.“

Ово није била америчка иновација, већ практична примена православних саборних принципа који су увек признавали важност учешћа локалне заједнице у управљању Црквом. Ова структура је формализована у Уставу и Статуту Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци, посебно у одредбама о изборима парохијских одбора и функционисању парохија.

Тренутни изазови утврђеном управљању

Недавне акције које утичу на Саборну цркву Светог Саве представљају значајан одмак од овог утврђеног модела управљања:

• Одбијање изабраних чланова одбора без канонског оправдања

• Непоштовање утврђених процедура за попуњавање упражњених места у одбору

• Покушаји наметања чланова одбора који нису изабрани кроз прописане парохијске процесе

• Издавање директива које превазилазе традиционални епископски ауторитет

„Оно што сведочимо није само неслагање око конкретних чланова одбора, већ фундаментална промена у односу управљања између епархије и парохије,“ примећује забринути парохијан. „Када се занемаре исправне процедуре за избор одбора, то подрива читав систем уравнотеженог управљања који је служио нашој Цркви генерацијама.“

Правне и практичне импликације

Осим црквених брига, ова питања управљања имају практичне и правне димензије. Парохије попут Светог Саве функционишу као непрофитне корпорације према државним законима, са специфичним захтевима у вези са управљањем одбором и фидудијарним одговорностима.

Када се утврђене процедуре управљања заобилазе, стварају се потенцијалне правне рањивости. Судови углавном избегавају мешање у црквене ствари, али могу постати укључени када:

• Cе крше  yтврђени статути

• Стандарди управљања непрофитним организацијама се игноришу

• Појаве се бриге око управљања имовином и финансијама

• Права чланова у оквиру непрофитних организација се повређују

„Амерички правни систем историјски је поштовао црквену аутономију у унутрашњем управљању, али ово поштовање претпоставља да ће цркве следити сопствене утврђене процедуре,“ објашњава посматрач упознат са црквеним правним питањима. „Када се ове процедуре занемаре, ствара се вакуум у управљању који потенцијално позива спољну интервенцију.“

Шири образац: Друге парохије суочене са сличним изазовима

Саборна црква Светог Саве није једина парохија која се суочава са овим тензијама у управљању. Сличне ситуације су пријављене и у другим парохијама унутар Источноамеричке епархије, што сугерише шири помак у приступу управљању, а не изолован инцидент.

У претходним деценијама, Српска православна црква у Америци одржавала је културу управљања која је поштовала исправне процедуре за парохијске одборе, уз очување одговарајућег епископског надзора. Тренутни образац одлука о управљању представља одмак од ове историјске равнотеже.

Очување православног разумевања заједнице

У сржи ове борбе око управљања лежи дубље питање о српском православном разумевању заједнице. Српска православна црква увек је ценила концепт саборности — духовно разумевање заједничког јединства које поштује глас верних уз одржавање хијерархијске структуре.

„Када се процедуре парохијског управљања заобилазе, губи се нешто суштинско,“ размишљаjy парохијaни. „Нe ради се само о административним процедурама, већ о нашем српском православном разумевању да Црква укључује све верне, чији глас је важан у животу парохијске заједнице.“

Ово разумевање одражено је у писму митрополита Тихона (Моларда) из Православне цркве у Америци, који је написао: „Аутентична саборност подразумева међусобно саветовање и искрен дијалог међу свима — епископима, свештеницима, ђаконима и лаицима — за добробит целе цркве.“

Пут напред: Обнова исправне равнотеже

Решавање ових тензија у управљању вероватно ће захтевати поновну посвећеност утврђеним нормама које су водиле српске православне парохије у Америци:

• Придржавање уставних и статутарних одредби о изборима парохијских одбора

• Поштовање гласа парохијске скупштине у избору вођства

• Исправне процедуре за решавање било каквих легитимних брига о изабраним члановима одбора

• Транспарентна комуникација између епархијског и парохијског вођства

„Не желимо да умањимо исправан епископски ауторитет,“ наглашава jедан парохијан. „Само тражимо поштовање утврђених процедура управљања које су водиле нашу парохију генерацијама и уграђене су у устав наше Цркве.“

Поглед ка решењу

Док ова питања управљања чекају разматрање Светог Синода у Београду, Србија, заједница Светог Саве наставља да се нада решењу које ће очувати и исправан епископски надзор и легитимну аутономију парохијског управљања.

„Наша парохија верно служи Српској православној цркви више од једног века,“ примећује дугогодишњи парохијан. „Желимо само да наставимо ово наслеђе верне службе кроз управљачке структуре које поштују нашу хијерархијску традицију и исправну улогу верних у парохијском животу.“

Напомена уредника: Овај чланак истражује историјске и савремене аспекте српског православног парохијског управљања и нуди се као допринос текућој рефлексији заједнице о овим важним питањима.