Шта ако? Размишљања о очувању српске православне традиције у Америци

Специјални дописник

Док Страсна недеља уступа место радости Светле недеље, наше мисли се не окрећу само Васкрсењу Христовом, већ и будућности српског православља у Америци. Тренутни изазови у управљању Саборним храмом Светог Саве и другим парохијама подстичу дубоко размишљање о ширим питањима очувања наших драгоцених традиција за будуће генерације.

Основа парохијског живота

Више од једног века, српске православне парохије у Америци цветале су захваљујући деликатној равнотежи између хијерархијског ауторитета и локалног управљања. Ова равнотежа, утемељена у парохијским статутима и епархијским уставима, омогућила је нашим заједницама да остану чврсто укорењене у канонској православној традицији, истовремено се прилагођавајући јединственим изазовима очувања српске вере и културе у америчком контексту.

Шта ако би се ова равнотежа, пажљиво негована кроз генерације, значајно променила? Историја нас учи да верске заједнице напредују када структуре управљања поштују и хијерархијски ауторитет и легитимну улогу верника у парохијској администрацији.

Познати православни теолог Александар Шмеман приметио је да „Црква је хијерархијска не зато што је организација у којој једни заповедају, а други слушају, већ зато што је живи организам у којем неки органи испуњавају једну функцију, а други другу функцију.“ Ова органска равнотежа одржала је наше парохије кроз ратове, економске потресе и културне промене током више од једног века.

Изнад појединачних парохија

Тренутна ситуација у Саборном храму Светог Саве позива на размишљање о ширим питањима са којима се суочава српско православље у Америци. Шта ако би слични изазови у управљању утицали на више парохија широм Епархије источноамеричке?

Снага српског православља у Америци увек је била у његовим парохијским заједницама — живим центрима вере, културе и традиције где часови српског језика, фолклорне групе и верска настава обезбеђују преношење нашег наслеђа на следећу генерацију. Ове заједнице зависе од стабилних, транспарентних структура управљања које поштују и епископски ауторитет и глас верника.

Православна еклисиологија нас учи да Црква није ни демократија ни аутократија, већ јединствена заједница у којој сви чланови доприносе према својој одговарајућој улози. Како пише митрополит Калист Вејр, „Православна Црква је хијерархија, али не хијерархија моћи... То је хијерархија служења.“

Учење из историје

Српске православне заједнице у Америци суочавале су се са изазовним тренуцима и раније. Током 1960-их, спорови око управљања довели су до болних подела које су се деценијама исцељивале. Они који су проживели то раздобље подсећају нас на важност решавања питања управљања кроз одговарајуће канонске канале пре него што ставови постану непомирљиви и заједница буде угрожена.

Шта ако данашња питања управљања остану нерешена? Историја сугерише да када легитимне бриге о правилним процедурама и финансијској транспарентности остану без одговора, поверење постепено еродира, а парохије које су некад цветале почињу да се боре. Млади, посебно они рођени у Америци, могу тешко остати повезани са заједницама где питања управљања стварају атмосферу неизвесности.

Очување светог поверења

Наше парохије представљају више од зграда — оне оличавају свети аманет преношен кроз генерације. Сваки иконостас, сваки час српског језика, сваки прилог за одржавање гробљанских парцела одражава посвећеност верних српских православних хришћана очувању свог наслеђа.

Шта ако би овај ланац културног преноса ослабио? Последице би се протезале далеко изван тренутних неслагања око именовања одбора или финансијског управљања. На коцки је ништа мање од наставка виталности српског православља у америчкој дијаспори.

Пут напред

„Свако царство подељено против себе пропада,“ учи нас Христос (Матеј 12:25). Здравље наше епархијске породице зависи од решавања брига кроз поштовање дијалога и придржавање утврђених процедура.

Шта ако бисмо, уместо да посматрамо бриге о управљању као изазове ауторитету, препознали их као израз дубоке посвећености очувању српских православних традиција? Шта ако би транспарентност и придржавање статута били прихваћени као јачање, а не умањивање хијерархијског ауторитета?

Верници који постављају питања о правилном управљању чине то не да би поткопали Цркву, већ да би осигурали њену настављену виталност. Њихова брига произилази из љубави према традицијама које желе да заштите.

Поглед ка Светом Синоду

Док славимо Светлу недељу и радост Христовог Васкрсења, многи погледи су упрти ка Београду, где Свети Синод оличава колективну мудрост вођства наше Цркве. Српски православни верници у Америци гаје дубоко поштовање према овој часној институцији која је водила нашу Цркву кроз далеко веће изазове од оних са којима се данас суочавамо.

Шта ако би одговор Светог Синода на тренутне бриге о управљању показао и пастирску осетљивост и посвећеност правилном поретку? То би могло поставити снажан пример како српско православље решава изазове уз очување јединства — сведочанство не само нашим верницима, већ и свим православним хришћанима у Америци.

Наставак виталности српског православља у Америци не зависи од тога ко ће превагнути у тренутним неслагањима, већ од тога да ли ћемо заједнички одржати уравнотежен приступ црквеном управљању који је подржавао наше заједнице генерацијама.

Молитва за јединство у истини

Током овог сјајног пасхалног периода, молимо се да светлост Васкрслог Христа осветли пут напред који чува и правилан поредак и јединствене парохије које су биле светионици српске православне вере у Америци више од једног века.

Речима пасхалне химне, „назовимо браћом чак и оне који нас мрзе, и опростимо све Васкрсењем.“ Али опроштај најпотпуније цвета у заједницама где се цене истина и правилан поредак, где се и хијерархијски ауторитет и легитимна улога верника поштују у складу са нашом православном традицијом.

Шта ако би исход тренутних изазова заправо ојачао сведочанство српског православља у Америци? То остаје наша усрдна молитва док чекамо светлост Васкрсења.

Напомена уредника: Овај чланак разматра шира питања српског православног управљања и традиције, а не специфичне спорове. Понуђен је у духу поштовања и контемплације током ове Светле недеље.