KAD ČAST GOVORI: KLEVELEND STOJI NEPOKLOBLJIV

Nedjelja, 9. novembar 2025.

Danas je bilo izuzetno.

Oko stotinu ljudi stajalo je na ledenoj kiši ispred hrama Svetog Save u Klivlendu. Temperatura je bila oko 35°F (2°C). Voda je lila s neba. Kišobrani nisu mnogo pomagali. Odeća je bila promočena. Ruke su bile hladne.

A ipak – raspoloženje je bilo neobjašnjivo, neočekivano veselo.

Kao da je sve u redu i da nemamo briga. Kao da stojimo na hladnoj kišnoj nedjeljnoj jutarnjoj službi braneći svog sveštenika baš ono što želimo. Možda zato što se oslanjamo na Boga. Možda zato što kada znaš da radiš ispravnu stvar, vreme postaje nevažno. Možda zato što vera daje čudnu radost koju okolnosti ne mogu dodirnuti.

Bilo je čudno. Bilo je prelepo. To je bio Klivlend.  Okupljanje: „Da bude volja Tvoja“

Ipak su došli – oko stotinu vernika. Porodice s decom. Stare babe u maramama, kiša im kaplje s tkanine. Dedovi i bake koji su ovaj hram gradili sopstvenim rukama prije nekoliko decenija. Mladi u duksericama i radnoj odeći. Muškarci u odelima. Radnici u svakodnevnoj odjeći. Tinejdžeri koji stoje sa roditeljima, učeći šta znači imati kičmu.

Višegeneracijski. Svakog uzrasta. Ujedinjeni.  Okupljanje je počelo molitvom. Zajedno, stojeći na kiši koja lije, zajednica je podigla glasove sa Oče naš – na srpskom, u jedinstvu, voda im se sliva niz lica, glasovi se dižu zajedno u sivo nebo:

„Oče naš, koji jesi na nebesima...“

Bilo je moćno. To je najbolji način da se opiše – jednostavno moćno. Ne ljutito. Ne očajno. Moćno. Kao da se dešava nešto veće od svih nas, a mi smo imali privilegiju da budemo dio toga.  Raspoloženje je bilo napeta odlučnost pomešana s nečim čudnijim: nadom. Vesele nade. Nismo znali šta će se danas desiti. Nismo znali kako će reagovati sveštenik kojeg je poslao episkop Irinej. Nismo znali šta dolazi sledeće u ovoj borbi.

Ali smo znali čija je borba zapravo.

„Da bude volja Tvoja...“

O tome se radi. Borimo se za pravdu. Stojimo uz o. Dragoslava. Odbijamo da prihvatimo korupciju. Ali na kraju? Molimo „Neka bude volja Tvoja, Gospode.“ I vjerujemo da će Bog čuti naše molitve i spasiti Crkvu i spasiti oca Dragoslava.

Čak i na hladnoj kiši, osećalo se: tačno smo gdje treba da budemo.

 Zatim je govorio gospodin Mačeski

A onda je došao trenutak koji će se pamtiti godinama.

Gospodin Aleks Mačeski – počasni konzul, nosilac Ordena Svetog Save, donator 25.000 dolara za manastirsku kuću koja nikada nije sagrađena, čovek dostojanstva i časti – stao je na kišu pred zajednicu i progovorio.

Njegove reči nisu bile diplomatske ljubaznosti. Bile su istina, izrečena s moralnim autoritetom čoveka koji je stekao pravo da govori.  „Bog vidi sve, uključujući i bezobziran način na koji je vladika Irinej postupao prema o. Dragoslavu.“

Masa je reagovala. Glasno. Glasovi slaganja su se širili okupljenima. Ljudi su govorili – da budemo blagi – da vladika Irinej mora otići. Ne tiho. Ne uljudno. Već s uverenjem koje dolazi iz godina gledanja korupcije koja prolazi nekažnjeno i konačno, KONAČNO, imati nekoga sa staturem da to javno kaže.  G. Mačeski je ispričao kako je zamolio o. Dragoslava da ga prati na Svetu Goru u septembru. To bi bila prva posjeta o. Dragoslava Hilandaru, tom svetom mjestu gde srpsko monaštvo cveta vekovima. G. Mačeski je bio osam puta. Hteo je podeliti ovo duhovno putovanje sa svojim sveštenikom i prijateljem.

Vladika Irinej je odbio da da dozvolu.

Ne iz teoloških razloga. Ne iz pastirskih briga. Samo... odbio.

Reakcija mase? Neverica. Bes. Još glasova koji su se javljali.

Bezobzirno. Sitničavo. Zlobno. Okrutno.  „Nervira me Irinej još od prikupljanja sredstava pre tri godine za njegove grandiozne planove za manastir Marču.“

G. Mačeski nije birao riječi. Pre tri godine vladika Irinej je održao prikupljanje sredstava sa grandioznim planovima za manastir Marču. G. Mačeski je darežljivo donirao – 25.000 dolara. Drugi su dali koliko su mogli. Zajednica se okupila da podrži ono za šta su verovali da je sveti projekat.

I onda... ništa.

Dve godine g. Mačeski je tražio od vladike Irineja da komunicira sa parohijanima šta se dešava sa tim planovima i revizijama.

„Nikada nije.“

Novac je nestao. Planovi su iščezli. Odgovornost nikada nije došla. A kada je čovjek stature g. Mačeskog – počasni konzul, nosilac Ordena Svetog Save – tražio transparentnost, bio je jednostavno ignorisan.

Još glasova iz mase. Bes je rastao, ali to je bio pravednički bes. Onaj koji dolazi iz gledanja kako neko kome si verovao izdaje to poverenje iznova i iznova.  Obrazac zlostavljanja

Ali g. Mačeski tu nije stao. Povezao je tačke. Pokazao je obrazac.

„Posejao je nemir u Australiji, zlostavljao o. Živojina, loše upravljao manastirom Marča i sada pokazuje svoju neosetljivu aroganciju u postupanju prema o. Dragoslavu i njegovoj porodici.“

Masa je eksplodirala. To je bilo to. Konačno neko to izgovara. Neko sa kredibilitetom, čašću, pozicijom koji se ne može lako odbaciti ili ignorisati.

Ovo nije izolovano. Ovo nije jedna greška. Ovo je obrazac koji se proteže preko kontinenata i godina:

· Nemir u Australiji

· O. Živojin zlostavljan (iako je pobedio – sada je dekan Svetog Save u Njujorku!)

· Manastir Marča loše upravljan do poreske krize od 233.656 dolara

· A sada, o. Dragoslav – uklonjen sa 48 sati obaveštenja za „zločin“ što je njegova zajednica smjela poslati pisma Svetom Sinodu  G. Mačeski to vidi. Zajednica to vidi. I stojeći tamo na kiši, stotinu glasova koji govore „da, KONAČNO neko to kaže“, istina je postala neoboriva.

Pitanje je: Kada će Beograd to vidjeti?  Kolo-igrač koji ne može da pleše oko pitanja

A onda je došla rečenica koja je natjerala sve da se nasmiješe čak i na kiši – bljesak oštrog duha umotan u ozbiljnu kritiku:

„Irinej možda dobro pleše kolo, ali ne bi trebalo da pleše oko pitanja u vezi zaostalih poreza manastira Marča.“

Smijeh pomiješan s aplauzom. Savršeno. Apsolutno savršeno.

Vladika Irinej možda je šarmantan na crkvenim festivalima. Možda pleše lijepo kolo. Možda zna da radi prostoriju i kaže ljudima ono što žele čuti.

Ali šarm ne plaća 233.656 dolara zaostalih poreza.

Ples ne objašnjava gdje je nestalo 25.000 dolara donatorskih sredstava.

Harizma ne opravdava ignorisanje tri ovjerena pisma vjernih parohijana koji traže da ostvare svoje kanonsko pravo da se žale Svetom Sinodu.

I episkopska vlast ne opravdava uklanjanje voljenog sveštenika sa 48 sati obavještenja kao osvetu što je njegova zajednica smjela da progovori.

Ne možeš se izvući kolo-plesom iz korupcije, vladiko Irineju.  „Pisao sam Patrijarhu“

Ali možda su najvažnije riječi koje je g. Mačeski izgovorio bile ove:

„Pisao sam Patrijarhu i Saboru o toksičnoj situaciji u Istočnoj eparhiji. Neka Bog pruži pravdu ubuduće.“

Reakcija mase bila je moćna. Ovo više nije samo pritužba zajednice. Ovo je počasni konzul koji nosi Orden Svetog Save koji direktno govori Patrijarhu: situacija je toksična.

Takvo pismo ne završi u fioci. Takvo pismo se čita. Takvo pismo nosi težinu.

G. Mačeski je uradio ono što su parohijani pokušali tri puta preko vladike Irineja: osigurao je da Beograd zna šta se dešava.

Zid tišine puca. Informacije prolaze. Sveti Sinod će morati da reaguje.  Lično svjedočanstvo

G. Mačeski je završio nečim duboko ličnim:

„Otac Dragoslav i njegova porodica... Otac je dobar prijatelj i pristojan čovjek.“

Ne samo „moj sveštenik“. Ne samo „naš paroh“.

Dobar prijatelj. Pristojan čovjek.

Kada čovjek stature g. Mačeskog govori o prijateljstvu i pristojnosti usred crkvene politike, podseća nas o čemu se ova borba zaista radi. Nije o kanonskim tehnikalijama ili jurisdikcionim sporovima ili crkvenim igrama moći.

Radi se o dobrom čovjeku – pristojnom čovjeku – koji je tretiran bezobzirno, nepravedno i okrutno od strane episkopa koji je zaboravio šta znači biti pastir.

Zatim je došao sveštenik

Atmosfera se promienila. Napetost je postala opipljiva.

Došao je drugi sveštenik. Poslan od vladike Irineja iz Klirvoter, Florida.

Evo šta ovo čini još kukavičkijim: naš namesnik, g. Pajić, ga je poslao. Ali g. Pajić nije došao s njim. Poslao je ovog sveštenika u vatru dok se on lično pobrinuo da ne oseti ni toplinu, a kamoli da se opeče. Sramota. 

Sveštenik je izašao iz auta. Nije znao šta da očekuje. Nismo ni mi znali kako će reagovati. Raspoloženje je bilo napeto – napeta odlučnost. Stotinu ljudi stoji na kiši, promočeni i hladni, spremni da mirno ali apsolutno brane svoj hram.

Zajednica ga je pozdravila. Pošteno. Nismo mi nasilnici. Nismo rulja. Mi smo pravoslavni hrišćani koji znaju kako se ophodi prema svešteniku – čak i prema onome koji je poslan da zameni sveštenika kojeg volimo.

I onda smo mirno ali čvrsto rekli istinu:

„Oče, hvala što ste došli. Hvala što brinete za naše duše. Ali ne možete ući u ovu crkvu. Ne ove nedjelje. Ne sledeće. Ni jedne – dok otac Dragoslav ne bude vraćen.“

Bez vike. Bez nasilja. Bez drame.

Samo nepokolebljivi zid vernih ljudi, koji stoje na ledenoj kiši, a koji znaju razliku između autoriteta i zloupotrebe, između poslušnosti i saučesništva, između mira i predaje.  Sveštenik je pogledao masu. Stotinu lica. Staro i mlado. Muškarci i žene. Deca sa roditeljima. Svi ujedinjeni. Svi odlučni. Svi stoje na kiši.

Vratio se u auto. I otišao.

Mirno.

Jer je i on mogao videti: Klivlend se neće slomiti. 

Raspoloženje poslije: Neobjašnjiva radost

Evo najčudnijeg dela: nakon što je sveštenik otišao, raspoloženje nije bilo tmurno. Nije bilo poraženo. Čak ni olakšano.

Bilo je veselo.

Neobjašnjivo, neočekivano veselo. Kao da je sve u redu i da nemamo briga. Ljudi su se smeškali. Razgovarali. Čak se smejali. Stojeći na hladnoj kiši, promočeni do koske, a nekako... radosni.

Možda zato što se oslanjamo na Boga. Možda zato što kada radiš ispravnu stvar, čak i u najtežim okolnostima, postoji mir koji prevazilazi razumevanje. Možda zato što smo se molili „Da bude volja Tvoja“ i mislili smo ozbiljno, i verujemo da nas je Bog čuo.

Štagod bio razlog, bilo je čudno. Bilo je prelepo. Bila je to radost koja ne dolazi od okolnosti, već od vere.  Ne znamo šta dolazi sledeće. Ne znamo hoće li Sveti Sinod delovati. Ne znamo koliko će ova borba trajati.

Ali znamo da smo gde treba da budemo. Znamo da radimo ispravnu stvar. Znamo da Bog vidi sve – uključujući bezobziran način na koji je vladika Irinej postupao prema o. Dragoslavu, i uključujući vernički način na koji je stotinu ljudi stajalo na ledenoj kiši odbijajući da pravi kompromis.

„Da bude volja Tvoja...“

I nekako, na hladnoći i kiši, to je bilo dovoljno.  Zahvalnost koju dugujemo

Danas ne bi bilo moguće bez toliko ljudi koji su dali svoje vreme, energiju, hrabrost i veru – i svoju spremnost da stoje na ledenoj kiši. 

Gospodinu Aleksu Mačeskom: Hvala vam.

Hvala za hrabrost da javno izgovorite istinu. Hvala za pismo Patrijarhu i Saboru. Hvala što ste iskoristili svoj položaj časti ne da zaštitite sebe, već da stanete uz one koji nemaju titule, diplomatske akreditive, Orden Svetog Save – samo veru i odlučnost. Stajali ste na kiši s nama i izgovorili reči koje će odjekivati daleko izvan Klivlenda. Vaš govor je dao glas onome što svi osećamo. Pokazali ste nam šta je prava čast. 

Svakoj pojedinoj osobi koja je došla – svih stotinu vas: Hvala što ste stajali na 35F (2°C). Hvala što ste stajali na kiši koja lije.

Hvala što ste doveli svoju decu i učili ih šta znači stati za pravdu čak i kada je neudobno, hladno i mokro. Hvala za vašu veselu odlučnost, radosnu veru, nepokolebljivo jedinstvo. Mogli ste ostati kod kuće. Mogli ste reći „prehladno je, previše mokro, previše teško.“ Ali ste došli. I stajali ste. I pokazali ste vladiki Irineju i svetu: vreme nas ne lomi. Nelagodnost nas ne lomi. Ništa nas ne lomi kada stojimo za ono što je ispravno.  Starim bakama koje su stajale u maramama na kiši: Videle ste teža vremena. Preživele ste gore. A ipak ste tu, još uvijek stojite, još uvijek odbijate da vaša Crkva bude korumpirana. Vi ste kičma ove zajednice. 

Roditeljima koji su doveli djecu na kišu:

Učite ih lekcijama vrijednijim od kisnog vremena. Oni uče da vera ponekad znači nelagodnost. Da raditi ispravnu stvar nije uvijek zgodno. Da je Crkva vredna borbe čak i kada je hladno i mokro. Hvala što odgajate sledeću generaciju vernih ratnika. 

Mladima koji su stajali s nama:

Mogli ste biti bilo gde drugo. Ali ste izabrali da stojite na kiši sa svojom zajednicom. Vi ste budućnost ove Crkve, i ta budućnost izgleda svetlo zbog vas. 

Onima koji nisu mogli biti tu ali se mole:

Vaše molitve su važne. Osetili smo ih danas, stojeći na toj kiši, osećajući tu neobjašnjivu radost. Svaka molitva nas podiže. Svaka reč ohrabrenja nas jača. Vi ste deo ove borbe čak i ako ste miljama daleko i na suvom. 

Ocu Dragoslavu:

 Stotinu ljudi je danas stajalo na ledenoj kiši za tebe. Ne zato što si tražio. Ne zato što su morali. Već zato što ti njih voliš i oni tebe vole. Ovo je plod verne službe. Ovo se dešava kada sveštenik čuva stado umesto da vlada nad njim. Nećemo te napustiti. Nećemo prihvatiti drugog sveštenika dok ne budeš vraćen. Stotinu ljudi na kiši dalo je to obećanje danas. Klivlend drži obećanja.

 Svešteniku koji je danas poslan:

Hvala što ste mirno otišli kada ste videli stotinu ljudi na kiši kako vam govore „ne“. To je zahtievalo poniznost. Molimo se da vas Bog vodi gde On želi da služite – ali to nije ovdje. Ne dok ova nepravda stoji. 

Gospodinu Pajiću, koji je poslao tog sveštenika ali nije došao sam:

Sram vas bilo. Slanje nekog drugog u vatru dok vi ostajete sigurni je definicija kukavičluka. Ako verujete da je vladika Irinej u pravu, imajte hrabrosti da dođete sami i suočite se sa zajednicom koju treba da vodite. Skrivanje iza drugih? To nije vođstvo. To je samo tužno. 

Šta dolazi sljedeće

Ne znamo šta će vladika Irinej pokušati sledeće. Još sveštenika poslati da testira našu odlučnost? Još pritiska? Još pretnji?

Nije važno.

Znamo šta dolazi sljedeće s naše strane: Stojimo. Ponovo. I ponovo. I ponovo.

Kiša ili sunce. Hladno ili toplo. Udobno ili bijedno.

Ne ove nedjelje. Ne sljedeće. Ni jedne – dok pravda ne bude vraćena.

Kapije ostaju blokirane. Bdenje se nastavlja. Zajednica stoji ujedinjena. I ljudi časni poput g. Mačeskog stoje s nama.

Vladika Irinej može poslati koliko god hoće sveštenika. Može da smišlja. Može da vrši pritisak. Može da preti. Može da pleše oko pitanja.

Ali ne može slomiti ono što nije sagradio. Ne može uzeti ono što nije dao. Ne može ućutkati one što govori istinu. I ne može pobediti narod koji se moli „Da bude volja Tvoja“ i misli ozbiljno.  Konzul je progovorio, narod je stao

Danas je počasni konzul stao na kišu i rekao ono što mnogi nisu smeli:

Vladika Irinej bezobzirno postupa prema ljudima. Vladika Irinej pleše oko ozbiljnih pitanja. Vladika Irinej je stvorio toksičnu situaciju. Vladika Irinej mora odgovarati.

I stotinu ljudi je stalo na ledenoj kiši i reklo jednim glasom: „Slažemo se. I ne mrdamo.“

Pismo Patrijarhu je poslano. Govor je održan. Istina je proglašena. Linija je povučena. I kiša nije mogla ništa od toga oprati.

Klivlend stoji uz g. Mačeskog. G. Mačeski stoji uz Klivlend. I zajedno, mokri, hladni i neobjašnjivo radosni, stojimo uz o. Dragoslava.

Neka Bog nam pruži pravdu ubuduće. 

Posljednja rieč

Vladiki Irineju:

Danas ste poslali drugog sveštenika. Mi smo ga mirno otpravili. Naterali ste ga da dođe iz Floride dok je Vaš namesnik ostao siguran kod kuće. Kukavički. Možete poslati još deset. Sve ćemo ih otpraviti – mirno, pošteno, ali apsolutno. I stajaćemo na kakvom god vremenu bude trebalo. 

Gospodinu Pajiću: Izađite iz skrovišta. Ako verujete da ste u pravu, imajte hrabrosti da se suočite s nama sami umjesto da šaljete druge da rade vaš posao. 

Ostalim parohijama koje gledaju:

Klivlend vam pokazuje šta je moguće. Stotinu ljudi na kiši. Jedinstvo. Hrabrost. Mirni otpor. Vera koja ne pravi kompromis. Ne morate prihvatati zlostavljanje od onih koji nose episkopske odore. Ne morate ćutati kada pastiri postanu vukovi. Klivlend stoji, kiša i sve, i vi možete stajati. 

Svima koji ovo čitate:

 Podelite ovu priču. Recite prijateljima. Širite reč. Neka ljudi znaju da je u Klivlendu, Ohajo, novembra 2025, stotinu srpskih pravoslavnih vernika stajalo na ledenoj kiši, pogledalo korupciju u oči i reklo: „Ne. Ne danas. Nikada.“

I kada je počasni konzul s Ordenom Svetog Save stao na tu kišu s njima i progovorio istinu moći, znali su da su u pravu.  Bdenje se nastavlja. Vjera traje. Klivlend stoji. Kiša ili sunce.

Za hrabrost g. Mačeskog. Za stotinu koji su stajali na kiši. Za vraćanje o. Dragoslava. Za pravdu u Istočnoj eparhiji. Za Crkvu koju volimo.

„Da bude volja Tvoja...“

Neka Bog pruži pravdu ubuduće.  Hvala svakoj pojedinoj osobi koja je danas stajala na kiši. Vi ste Crkva. Vi ste razlog zašto ćemo pobijediti. Vi ste heroji ove priče.

Mi se ne lomimo. Ne savijamo se. Ne predajemo se.

Klivlend stoji ujedinjen. Mokar, hladan, radostan i nepokolebljiv.

Sada. Sutra. Zauvek.