ZVUK TIŠINE — I ŠTA NAM GOVORI

Napomena pre nego što pročitate

31. maja 2026. godine, Stella Pavić — udovica, ožalošćena sestra, žena koja je sahranila svog muža, četvoro braće, sestru i majku na Ruskom pravoslavnom groblju Sveti Teodosije, i koja je raspolagala punomoćjem za svakoga od njih — uputila je zvaničnu pisanu žalbu trojici muškaraca.

Poslala ju je Episkopu Irineju Dobrijeviću, episkopu Istočnoameričke eparhije.

Poslala ju je Draganu Vukoviću, svešteniku nametnutom Sabornoj crkvi Svetog Save u Parmi.

Moramo se zapitati: kada sveštenik ima toliko malo parohijana da mora da se šalje od vrata do vrata — ili bolje rečeno, od groba do groba — moleći za nekoga kome bi služio, da li je Eparhija možda razmatrala da problem nije groblje?

Poslala ju je Milanu Pajiću, namesniku.

Kopiju je uputila Svetom Arhijerejskom Sinodu Srpske pravoslavne crkve u Beogradu.

Njena žalba je bila jasna, dokumentovana i pravno precizna. Opisivala je kako je gospođa Dragana Knežević — postupajući u očiglednom službenom ili poluslužbenom svojstvu u ime Saborene crkve Svetog Save — namerno zaobišla Stellu, jedinog zakonskog zastupnika porodice Pavić, i kontaktirala njenu sestru (katolkinju) na Zadušnice — sveti pravoslavni dan sećanja na upokojene — da bi organizovala neovlašćenu posetu sveštenika grobovima Stelline porodice. Porodičnog groblja nad kojim Istočnoamerička eparhija nema kanonsku jurisdikciju. Groblja na kome počiva Stellin suprug. Groblja koje ona sama neguje, finansira i štiti već godinama.

Žalba je tražila tri stvari: priznanje, prestanak i obrazloženje.

Prošlo je pet dana.

Episkop Irinej nije odgovorio.

Dragan Vuković nije odgovorio.

Milan Pajić nije odgovorio.

Ni jedna riječ. Ni potvrda o prijemu. Ni "primili smo Vašu poruku i odgovorićemo." Ni uljudni odgovor sekretara. Čak ni ekvivalent toga da neko u crkvi ostavi poruku nepročitanom.

Ništa.

Ovu priču pratimo već dugo. Dokumentovali smo finansijski kolaps, kanonske I civilne prekršaje, fizičke napade, falsifikovane dokumente, ukradene svete predmete i sistematsko razaranje parohijske zajednice koja je izgradila sve ono nad čim ovi ljudi sada polažu pravo.

I tokom svog tog vremena, naučili smo jednu stvar iznad svih ostalih:

Tišina krivih nikada nije slučajna. To je strategija. To je proračun. To govori: ne verujemo da će vas iko čuti. Ne verujemo da iko gleda. Ne verujemo da postoje posledice.

Greše na sva tri polja.

Stella Pavić je tražila dostojanstvo odgovora. Tražila je priznanje da njen muž, njena braća, njena sestra, njena majka — njeni najbliži — zaslužuju da počivaju u miru bez mešanja ljudi koji nisu u stanju da odgovore ni na pismo napisano u tuzi.

Nisu uspeli ni to.

Zato objavljujemo pismo u celosti.

Pročitajte ga. Podelite ga. Neka ga Beograd pročita ponovo.

I zapamtite: pet dana tišine episkopa, sveštenika i crkvenog administratora kao odgovor na zvaničnu žalbu udovice o skrnavljenju svetih porodičnih obreda nije propust.

To je odgovor.

Potpun tekst pisma Stelle Pavić sledi u nastavku.

30. мај 2026.

Његово Преосвештенство Епископ Иринеј Добријевић

Источноамеричка епархија Српске православне цркве

Господин Драган Вуковић

Саборна црква Светог Саве

Парма, Охајо

Господин Милан Пајић

Намесник,

Акрон, Охајо

CC: Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве, Београд

Ваше Преосвештенство, господине Вуковићу и господине Пајићу,

Пишем Вам у тренутку дубоке туге, пошто сам недавно изгубила вољеног брата, Николу Павића, који се упокојио 7. априла 2026. године. Пишем не само као ожалошћена сестра, већ и као једини законски заступник имовине мог брата, будући да сам у тренутку његовог упокојења располагала пуним и искључивим пуномоћјем над свим питањима која се тичу његових послова, укључујући и погребне аранжмане. Сносила сам све трошкове везане за његову сахрану, без изузетка.

Неопходно је да нагласим да гробље Свети Теодосије није само место сахране мог брата Николе. То је породично гробље породице Павић у најпотпунијем смислу те речи. Током протеклих неколико година, организовала сам и финансирала сахране и сносила све трошкове за пет чланова породице Павић сахрањених на том гробљу: браћу Петра, Јована, Ђорђа и Николу, те сестру Грозду. Поред тога, наша мајка је такође сахрањена на гробљу Свети Теодосије, а ја сам одговарала и за те аранжмане и трошкове. На сваком од ових упокојења располагала сам пуномоћјем, или сам поступала као једини одговорни члан породице. Најважније од свега — мој покојни супруг је такође сахрањен на гробљу Свети Теодосије. Ово гробље је место где почивају моји најближи. Ја нисам само породични заступник — ја сам удовица чији муж лежи на том гробљу. Моја веза са гробљем Свети Теодосије је лична, правна и финансијска, и ниједна друга особа не може полагати право да говори или делује као мој заступник у вези са тим гробљем.

I.  САХРАНА И ЧЕТРДЕСЕТОДНЕВНИ ПАРАСТОС НИКОЛЕ ПАВИЋА

Након упокојења мог брата Николе, упутила сам званичан захтев Његовом Преосвештенству Епископу Иринеју да Прота Миjољуб Матић добије дозволу да служи опело. Његово Преосвештенство је овај захтев одобрило. Сахрана је одржана на Руском православном гробљу Свети Теодосије — гробљу које не потпада под јурисдикцију Источноамеричке епархије. Прота Матић је служио опело у складу са одобреним аранжманом.

Четрдесетодневни парастос за брата Николу такође је служио Прота Миjољуб Матић. На том парастосу моја сестра — иста она коју је госпођа Кнежевић контактирала данас — није присуствовала. Уместо тога, одлучила је да обави службу у римокатоличкој цркви. Ова чињеница сама по себи говори све о степену њеног учешћа у православним помен-обредима за чланове породице Павић: она не учествује. Она није присуствовала четрдесетодневном парастосу свог рођеног брата у православном обреду. Стога је потпуно неприхватљиво да иједна особа — а посебно представник православне парохије — позива њу, а не мене, у вези са православним обредима на гробљу Свети Теодосије.

II.  ДОГАЂАЈ ОД 30. МАЈА 2026. ГОДИНЕ — ЗАДУШНИЦЕ

Данас, 30. маја 2026. године, су Задушнице — свети дан у коме српски православни верници посећују гробове својих упокојених, пале свеће и моле се за покој душа. То је дан свечаног сећања.

Овог дана сам са дубоким узнемирењем сазнала да је госпођа Драгана Кнежевић, парохијанка Саборне цркве Светог Саве у Парми, поступајући у очигледном службеном или полуслужбеном својству, телефоном контактирала моју сестру. Госпођа Кнежевић је обавестила моју сестру да отац Вуковић „треба да иде на гробље" код нашег брата Николе данас.

Ова интервенција је дубоко забрињавајућа из следећих разлога:

1.  Моја сестра нема никакво правно, финансијско нити верско овлашћење у овој ствари.

Моја сестра је прешла у римокатоличанство приликом удаје. Она није носилац пуномоћја ни за једног члана породице Павић. Она није сносила никакве трошкове у вези са сахранама на гробљу Свети Теодосије. Она није присуствовала четрдесетодневном православном парастосу свог рођеног брата Николе — обавила је католичку службу уместо тога. Она нема никакво овлашћење — правно, финансијско нити верско — да доноси, одобрава или мења одлуке које се тичу православних обреда или посета гробовима породице Павић. Одлука госпође Кнежевић да контактира управо њу — а не мене, јединог законског заступника — није случајност нити пропуст. То је намерна одлука чији је циљ јасан.

2.  Госпођа Кнежевић је у потпуности била свесна мог овлашћења и мог положаја.

Госпођа Кнежевић је добро упозната с тим да сам ја међу парохијанима који су месецима ван Саборне цркве Светог Саве и који настављају да се мирно залажу за повратак нашег пастира, Оца Драгослава Косића. Њена одлука да мене заобиђе и контактира моју сестру — особу без правног, финансијског или верског овлашћења, особу која није присуствовала ни православном парастосу свог рођеног брата — баш на дан Задушница, не може се сматрати случајном. То је очигледан покушај да се заобиђе моје законско овлашћење.

3.  Гробље Свети Теодосије се налази ван јурисдикције Источне епархије.

Руско православно гробље Свети Теодосије не потпада под јурисдикцију Источноамеричке епархије. Епархија нема канонски ауторитет да додељује свештенство за службе на овом гробљу — ни за Николин гроб, ни за гробове Петра, Јована, Ђорђа, Грозде, мајке, нити мог супруга — без изричите сагласности одговорног породичног заступника. Тај заступник сам ја, и само ја.

4.  Ова интервенција се догодила у периоду активне жалости.

Мој брат се упокојио пре само неколико недеља. Уносити забуну, сукоб и неовлашћени контакт у жалост моје породице на свети дан сећања представља чин изузетне нечовечности — и, слободно могу рећи, намерне провокације.

III.  ЗАХТЕВ ЗА ПРИЗНАЊЕ И ПРЕСТАНАК

Овим путем званично тражим:

1.  Писмено признање да је мој захтев у вези са Протом Миjољубом Матићем исправно упућен, исправно одобрен и исправно извршен, и да сам ја — као носилац пуномоћја, једини носилац свих трошкова и удовица чији супруг почива на том гробљу — искључиви признати породични заступник у свим питањима која се тичу свих чланова породице Павић сахрањених на гробљу Свети Теодосије.

2.  Непосредан престанак сваког контакта госпође Драгане Кнежевић, господина Вуковића или било ког представника Саборне цркве Светог Саве у Парми или Источноамеричке епархије са било кojим чланом моје породице у вези са гробљем Свети Теодосије, гробовима породице Павић, парастосима или обредима Задушница — осим ако такав контакт не иницирам ја лично и у писаном облику.

3.  Званично образложење на ком основу је госпођа Кнежевић контактирала моју сестру, ко јој је то одобрио и у ком својству је поступала приликом тог позива.

IV.  ЗАДРЖАВАЊЕ ПРАВНИХ СРЕДСТАВА

У потпуности сам свесна својих правних права и овлашћења у овој ствари. Уколико се ово понашање понови — уколико било који представник Саборне цркве Светог Саве, Источноамеричке епархије или било које лице које поступа у њихово име поново покуша да контактира чланове моје породице, меша се у моје законско овлашћење над аранжманима везаним за сахране чланова породице Павић, или предузме било какву акцију на гробљу Свети Теодосије без мојег изричитог писаног пристанка — задржавам сва правна права и правне лекове које ми стоје на располагању по закону државе Охајо и савезном закону, укључујући, али не ограничавајући се на, грађанску тужбу за намерно наношење емоционалне штете и незаконито мешање у моје законско овлашћење.

Молим се да ће се ово питање решити са озбиљношћу коју заслужује. Моји упокојени — супруг, браћа, сестра и мајка — заслужују да почивају у миру. Моја породица заслужује да тугује без мешања.

С поштовањем,

Звездана Павић