ЗВУК ТИШИНЕ — И ШТА НАМ ГОВОРИ

Напомена пре него што прочитате

31. маја 2026. године, Стела Павић — удовица, ожалошћена сестра, жена која је сахранила свог мужа, четворо браће, сестру и мајку на Руском православном гробљу Свети Теодосије, и која је располагала пуномоћјем за свакога од њих — упутила је званичну писану жалбу тројици мушкараца.

Послала ју је Епископу Иринеју Добријевићу, епископу Источноамеричке епархије.

Послала ју је Драгану Вуковићу, свештенику наметнутом Саборној цркви Светог Саве у Парми.

Морамо се запитати: када свештеник има толико мало парохијана да мора да се шаље од врата до врата — или боље речено, од гроба до гроба — молећи за некога коме би служио, да ли је Епархија можда разматрала да проблем није гробље?

Послала ју је Милану Пајићу, намеснику.

Копију је упутила Светом Архијерејском Синоду Српске православне цркве у Београду.

Њена жалба је била јасна, документована и правно прецизна. Описивала је како је госпођа Драгана Кнежевић — поступајући у очигледном службеном или полуслужбеном својству у име Саборне цркве Светог Саве — намерно заобишла Стелу, јединог законског заступника породице Павић, и контактирала њену сестру (католикињу) на Задушнице — свети православни дан сећања на упокојене — да би организовала неовлашћену посету свештеника гробовима Стелине породице. Породичног гробља над којим Источноамеричка епархија нема канонску јурисдикцију. Гробља на коме почива Стелин супруг. Гробља које она сама негује, финансира и штити већ годинама.

Жалба је тражила три ствари: признање, престанак и образложење.

Прошло је пет дана.

Епископ Иринеј није одговорио.

Драган Вуковић није одговорио.

Милан Пајић није одговорио.

Ни једна реч. Ни потврда о пријему. Ни „примили смо Вашу поруку и одговорићемо." Ни учтиви одговор секретара. Чак ни еквивалент тога да неко у цркви остави поруку непрочитаном.

Ништа.

Ову причу пратимо већ дуго. Документовали смо финансијски колапс, канонске и цивлне прекршаје, физичке нападе, фалсификоване документе, украдене свете предмете и систематско разарање парохијске заједнице која је изградила све оно над чим ови људи сада полажу право.

И током свог тог времена, научили смо једну ствар изнад свих осталих:

Тишина кривих никада није случајна. То је стратегија. То је прорачун. То говори: не верујемо да ће вас ико чути. Не верујемо да ико гледа. Не верујемо да постоје последице.

Греше на сва три поља.

Стела Павић је тражила достојанство одговора. Тражила је признање да њен муж, њена браћа, њена сестра, њена мајка — њени најближи — заслужују да почивају у миру без мешања људи који нису у стању да одговоре ни на писмо написано у туги.

Нису успели ни то.

Зато објављујемо писмо у целости.

Прочитајте га. Поделите га. Нека га Београд прочита поново.

И запамтите: пет дана тишине епископа, свештеника и црквеног администратора као одговор на званичну жалбу удовице о скрнављењу свештених породичних обреда није пропуст.

То је одговор.

Потпун текст писма Стеле Павић следи у наставку.

30. мај 2026.

Његово Преосвештенство Епископ Иринеј Добријевић

Источноамеричка епархија Српске православне цркве

Господин Драган Вуковић

Саборна црква Светог Саве

Парма, Охајо

Господин Милан Пајић

Намесник,

Акрон, Охајо

CC: Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве, Београд

Ваше Преосвештенство, господине Вуковићу и господине Пајићу,

Пишем Вам у тренутку дубоке туге, пошто сам недавно изгубила вољеног брата, Николу Павића, који се упокојио 7. априла 2026. године. Пишем не само као ожалошћена сестра, већ и као једини законски заступник имовине мог брата, будући да сам у тренутку његовог упокојења располагала пуним и искључивим пуномоћјем над свим питањима која се тичу његових послова, укључујући и погребне аранжмане. Сносила сам све трошкове везане за његову сахрану, без изузетка.

Неопходно је да нагласим да гробље Свети Теодосије није само место сахране мог брата Николе. То је породично гробље породице Павић у најпотпунијем смислу те речи. Током протеклих неколико година, организовала сам и финансирала сахране и сносила све трошкове за пет чланова породице Павић сахрањених на том гробљу: браћу Петра, Јована, Ђорђа и Николу, те сестру Грозду. Поред тога, наша мајка је такође сахрањена на гробљу Свети Теодосије, а ја сам одговарала и за те аранжмане и трошкове. На сваком од ових упокојења располагала сам пуномоћјем, или сам поступала као једини одговорни члан породице. Најважније од свега — мој покојни супруг је такође сахрањен на гробљу Свети Теодосије. Ово гробље је место где почивају моји најближи. Ја нисам само породични заступник — ја сам удовица чији муж лежи на том гробљу. Моја веза са гробљем Свети Теодосије је лична, правна и финансијска, и ниједна друга особа не може полагати право да говори или делује као мој заступник у вези са тим гробљем.

I.  САХРАНА И ЧЕТРДЕСЕТОДНЕВНИ ПАРАСТОС НИКОЛЕ ПАВИЋА

Након упокојења мог брата Николе, упутила сам званичан захтев Његовом Преосвештенству Епископу Иринеју да Прота Миjољуб Матић добије дозволу да служи опело. Његово Преосвештенство је овај захтев одобрило. Сахрана је одржана на Руском православном гробљу Свети Теодосије — гробљу које не потпада под јурисдикцију Источноамеричке епархије. Прота Матић је служио опело у складу са одобреним аранжманом.

Четрдесетодневни парастос за брата Николу такође је служио Прота Миjољуб Матић. На том парастосу моја сестра — иста она коју је госпођа Кнежевић контактирала данас — није присуствовала. Уместо тога, одлучила је да обави службу у римокатоличкој цркви. Ова чињеница сама по себи говори све о степену њеног учешћа у православним помен-обредима за чланове породице Павић: она не учествује. Она није присуствовала четрдесетодневном парастосу свог рођеног брата у православном обреду. Стога је потпуно неприхватљиво да иједна особа — а посебно представник православне парохије — позива њу, а не мене, у вези са православним обредима на гробљу Свети Теодосије.

II.  ДОГАЂАЈ ОД 30. МАЈА 2026. ГОДИНЕ — ЗАДУШНИЦЕ

Данас, 30. маја 2026. године, су Задушнице — свети дан у коме српски православни верници посећују гробове својих упокојених, пале свеће и моле се за покој душа. То је дан свечаног сећања.

Овог дана сам са дубоким узнемирењем сазнала да је госпођа Драгана Кнежевић, парохијанка Саборне цркве Светог Саве у Парми, поступајући у очигледном службеном или полуслужбеном својству, телефоном контактирала моју сестру. Госпођа Кнежевић је обавестила моју сестру да отац Вуковић „треба да иде на гробље" код нашег брата Николе данас.

Ова интервенција је дубоко забрињавајућа из следећих разлога:

1.  Моја сестра нема никакво правно, финансијско нити верско овлашћење у овој ствари.

Моја сестра је прешла у римокатоличанство приликом удаје. Она није носилац пуномоћја ни за једног члана породице Павић. Она није сносила никакве трошкове у вези са сахранама на гробљу Свети Теодосије. Она није присуствовала четрдесетодневном православном парастосу свог рођеног брата Николе — обавила је католичку службу уместо тога. Она нема никакво овлашћење — правно, финансијско нити верско — да доноси, одобрава или мења одлуке које се тичу православних обреда или посета гробовима породице Павић. Одлука госпође Кнежевић да контактира управо њу — а не мене, јединог законског заступника — није случајност нити пропуст. То је намерна одлука чији је циљ јасан.

2.  Госпођа Кнежевић је у потпуности била свесна мог овлашћења и мог положаја.

Госпођа Кнежевић је добро упозната с тим да сам ја међу парохијанима који су месецима ван Саборне цркве Светог Саве и који настављају да се мирно залажу за повратак нашег пастира, Оца Драгослава Косића. Њена одлука да мене заобиђе и контактира моју сестру — особу без правног, финансијског или верског овлашћења, особу која није присуствовала ни православном парастосу свог рођеног брата — баш на дан Задушница, не може се сматрати случајном. То је очигледан покушај да се заобиђе моје законско овлашћење.

3.  Гробље Свети Теодосије се налази ван јурисдикције Источне епархије.

Руско православно гробље Свети Теодосије не потпада под јурисдикцију Источноамеричке епархије. Епархија нема канонски ауторитет да додељује свештенство за службе на овом гробљу — ни за Николин гроб, ни за гробове Петра, Јована, Ђорђа, Грозде, мајке, нити мог супруга — без изричите сагласности одговорног породичног заступника. Тај заступник сам ја, и само ја.

4.  Ова интервенција се догодила у периоду активне жалости.

Мој брат се упокојио пре само неколико недеља. Уносити забуну, сукоб и неовлашћени контакт у жалост моје породице на свети дан сећања представља чин изузетне нечовечности — и, слободно могу рећи, намерне провокације.

III.  ЗАХТЕВ ЗА ПРИЗНАЊЕ И ПРЕСТАНАК

Овим путем званично тражим:

1.  Писмено признање да је мој захтев у вези са Протом Миjољубом Матићем исправно упућен, исправно одобрен и исправно извршен, и да сам ја — као носилац пуномоћја, једини носилац свих трошкова и удовица чији супруг почива на том гробљу — искључиви признати породични заступник у свим питањима која се тичу свих чланова породице Павић сахрањених на гробљу Свети Теодосије.

2.  Непосредан престанак сваког контакта госпође Драгане Кнежевић, господина Вуковића или било ког представника Саборне цркве Светог Саве у Парми или Источноамеричке епархије са било кojим чланом моје породице у вези са гробљем Свети Теодосије, гробовима породице Павић, парастосима или обредима Задушница — осим ако такав контакт не иницирам ја лично и у писаном облику.

3.  Званично образложење на ком основу је госпођа Кнежевић контактирала моју сестру, ко јој је то одобрио и у ком својству је поступала приликом тог позива.

IV.  ЗАДРЖАВАЊЕ ПРАВНИХ СРЕДСТАВА

У потпуности сам свесна својих правних права и овлашћења у овој ствари. Уколико се ово понашање понови — уколико било који представник Саборне цркве Светог Саве, Источноамеричке епархије или било које лице које поступа у њихово име поново покуша да контактира чланове моје породице, меша се у моје законско овлашћење над аранжманима везаним за сахране чланова породице Павић, или предузме било какву акцију на гробљу Свети Теодосије без мојег изричитог писаног пристанка — задржавам сва правна права и правне лекове које ми стоје на располагању по закону државе Охајо и савезном закону, укључујући, али не ограничавајући се на, грађанску тужбу за намерно наношење емоционалне штете и незаконито мешање у моје законско овлашћење.

Молим се да ће се ово питање решити са озбиљношћу коју заслужује. Моји упокојени — супруг, браћа, сестра и мајка — заслужују да почивају у миру. Моја породица заслужује да тугује без мешања.

С поштовањем,

Звездана Павић