Primili smo verodostojne informacije da je ovo otvoreno pismo upućeno arhijerejima, sveštenstvu i vernom narodu Srpske Pravoslavne Crkve u otadžbini i širom dijaspore.

Vaše Preosveštenstvo,

Prečasni Oci,

Časni oci i uvaženi članovi crkvenih opština Istočnoameričke eparhije,

Draga braćo i sestre u Hristu,

Postoje trenuci u životu Crkve kada se jedna linija pređe tiho, i postoje trenuci kada se ona pređe pred svima. Ova protekla nedelja nije bila kao svaka druga. Bila je prekretnica. Pišemo vam sada kako niko — ni sada, ni u budućnosti — ne bi mogao da kaže:

„Nismo znali.“

Dvadeset nedelja vernici Sabornog hrama Svetog Save stoje ispred svoje crkve. Ne stoje u pobuni niti u mržnji. Stoje u žalosti i savesti, u nadi da će biti saslušani u Crkvi koju su sami gradili. Dvadeset nedelja dočekivani su tišinom.

Ove nedelje nešto se promenilo.

Desetine njih — dece koja su krštena u toj crkvi, služitelja oltara, članova hora, porodica koje su tamo učile svoje prve molitve — stajali su ispred.

Toga dana nisu stajali napolju zbog vremena.

Stajali su napolju jer su bili ostavljeni ispred svoje crkve.

Videli su vladiku kako dolazi — ne kao otac — već pod pratnjom policije.

Videli su svoje roditelje — mirne, molitvene — kako se prema njima postupa kao da ne pripadaju crkvi. Videli su jednog episkopa kako, u pratnji istih onih koji su svojim klevetama u velikoj meri doveli do ovakvog stanja u našoj zajednici, a istovremeno ignorišući sav verni narod, ulazi u hram kao da duše većine parohijana nisu bitne.

Čuli su povike:

„Sramota.“

„Nedostojan.“

I bez obzira da li neko želi to da prizna ili ne —

ta deca će nositi taj trenutak sa sobom čitavog života.

Neka bude jasno: vernici nisu bili vođeni neposlušnošću.

Bili su vođeni savešću.

Ovo nije pitanje administracije.

Ovo nije pitanje discipline.

Ovo je pitanje duše Crkve.

Ovo je vidljivo lomljenje odnosa između pastira i stada koje se dešava pod vašim autoritetom.

Ćutanje više nije neutralno.

Ćutanje znači pristanak.

Ako se ovo dozvoli da se nastavi, neće ostati samo jedan događaj.

Postaće presedan.

Istorija će pamtiti ovaj trenutak.

Ne tražimo da nam se veruje na reč.

Tražimo da se vidi i čuje šta se zaista dešava.

Vernici su takođe jasno izrazili svoju podršku ocu Dragoslavu Kosiću, za koga smatraju da verno služi Crkvi i svom narodu.

Naš cilj nije podela.

Naš cilj je istina.

Naš cilj je da se ponovo uspostave pravda, dostojanstvo i mir u srpskoj crkvenoj zajednici.

Vernici žele da nastave život svoje crkvene zajednice bez vladike Irineja, u miru i dostojanstvu.

Jer Crkva nije samo zgrada.

Crkva je narod.

I kada deca stoje ispred svoje crkve, dok policija stoji između njih i oltara — nešto duboko nije u redu.

Zato ovo pišemo kao svedočanstvo, kao upozorenje i kao sud savesti.

Jer doći će dan kada će se postaviti jednostavno pitanje:

Da li ste čuli kada su vernici plakali?

Da li ste videli šta se dešava vašem narodu?

I tada niko neće moći da kaže:

„Nismo znali.“

Sa tugom, istinom i strahom Božijim,

Vernici Sabornog hrama Svetog Save