Примили смо веродостојне информације да је ово отворено писмо упућено архијерејима, свештенству и верном народу Српске Православне Цркве у отаџбини и широм дијаспоре.

Ваше Преосвештенство,

Пречасни Оци,

Часни оци и уважени чланови црквених општина Источноамеричке епархије,

Драга браќо и сестре у Христу,

Постоје тренуци у животу Цркве када се једна линија пређе тихо, и постоје тренуци када се она пређе пред свима. Ова протекла недеља није била као свака друга. Била је прекретница. Пишемо вам сада како нико — ни сада, ни у будућности — не би могао да каже:

„Нисмо знали.“

Двадесет недеља верници Саборне цркве Светог Саве стоје испред своје цркве. Не стоје у побуни нити у мржњи. Стоје у жалости и савести, у нади да ће бити саслушани у Цркви коју су сами градили. Двадесет недеља дочекивани су тишином.

Ове недеље нешто се променило.

Десетине њих — деце која су крштена у тој цркви, служитеља олтара, чланова хора, породица које су тамо училе своје прве молитве — стајали су испред.

Тога дана нису стајали напољу због времена.

Стајали су напољу јер су били остављени испред своје цркве.

Видели су владику како долази — не као отац — већ под пратњом полиције.

Видели су своје родитеље — мирне, молитвене — како се према њима поступа као да не припадају цркви. Видели су једног епископа како, у пратњи истих оних који су својим клеветама у великој мери довели до оваквог стања у нашој заједници, а истовремено игноришући сав верни народ, улази у храм као да душе већине парохијана нису битне.

Чули су повике:

„Срамота.“

„Недостојан.“

И без обзира да ли неко жели то да призна или не —

та деца ће носити тај тренутак са собом читавог живота.

Нека буде јасно: верници нису били вођени непослушношћу.

Били су вођени савешћу.

Ово није питање администрације.

Ово није питање дисциплине.

Ово је питање душе Цркве.

Ово је видљиво ломљење односа између пастира и стада које се дешава под вашим ауторитетом.

Ћутање више није неутрално.

Ћутање значи пристанак.

Ако се ово дозволи да се настави, неће остати само један догађај.

Постаће преседан.

Историја ће памтити овај тренутак.

Не тражимо да нам се верује на реч.

Тражимо да се види и чује шта се заиста дешава.

Верници су такође јасно изразили своју подршку оцу Драгославу Косићу, за кога сматрају да верно служи Цркви и свом народу.

Наш циљ није подела.

Наш циљ је истина.

Наш циљ је да се поново успоставе правда, достојанство и мир у српској црквеној заједници.

Верници желе да наставе живот своје црквене заједнице без владике Иринеја, у миру и достојанству.

Јер Црква није само зграда.

Црква је народ.

И када деца стоје испред своје цркве, док полиција стоји између њих и олтара — нешто дубоко није у реду.

Зато ово пишемо као сведочанство, као упозорење и као суд савести.

Јер доћи ће дан када ће се поставити једноставно питање:

Да ли сте чули када су верници плакали?

Да ли сте видели шта се дешава вашем народу?

И тада нико неће моћи да каже:

„Нисмо знали.“

Са тугом, истином и страхом Божијим,

Верници Саборне цркве Светог Саве