DOSIJE O ISELJENJU: OD PRVE NAREDBE DO DANAS

Ovo nije pojedinačan događaj. Ovo je dosije — dosije koji se gradi, deo po deo, već devet meseci. Pročitajte ga redom i sami prosudite da li se ovo što se danas dogodilo ikada zaista ticalo ugovora o zakupu.

28. OKTOBAR 2025. — NAREDBA

Parohijani su upravo uradili nešto što je kanonski sasvim uobičajeno: obratili su se Svetom Arhijerejskom Saboru. Nekoliko dana kasnije, Episkop Irinej je naredio smenjivanje oca Dragoslava — ne zbog bilo čega što je otac Dragoslav uradio, već kao kaznu usmerenu ka narodu koji se usudio da uloži žalbu. Protiv njega nije bilo nikakve optužbe. Nikakve konkretne pritužbe. Nikakvih „potreba eparhije” koje bi bilo ko mogao da istakne i objasni. Postojao je samo tajming: parohijani su podigli glas, a njihov sveštenik je to platio.

Šok zbog toga ga je sutradan odveo u hitnu pomoć. Od tada je na zaštićenom bolovanju — zaključno sa današnjim danom, punih devet meseci.

Episkop kome je stalo do dobrobiti svog sveštenstva bi to primetio. Ovaj nije. Iznova i iznova je pokazivao da njegovi sveštenici nisu ljudi o kojima treba brinuti — oni su instrumenti koje treba upotrebiti protiv parohijana koji mu se suprotstave.

9. JANUAR 2026. — ŽALBA

Ovo nije bilo jedino pismo koje su parohijani poslali u Beograd. Neka su naišla na tišinu — bez ikakvog odgovora. Druga su dobila samo tipski, formalni odgovor: ljubaznu potvrdu prijema i ništa više. Ovo pismo je bilo drugačije. Ovo je pismo koje je dobilo stvarni, suštinski odgovor — pismenu potvrdu da će se predmet zaista uzeti u razmatranje.

Parohijani su podneli ovu kanonsku žalbu Svetom Sinodu — što je formalni početak procesa koji je, prema zakonu same Crkve, trebalo da utvrdi da li je bilo šta od ovoga uopšte validno.

23. JANUAR 2026. — BEOGRAD POTVRĐUJE

Dve nedelje nakon što je žalba podneta, Kancelarija Svetog Sinoda je odgovorila, potvrđujući da je žalba primljena i da će biti razmatrana „na jednoj od narednih sednica”. Ta potvrda i dalje važi. O žalbi, do danas, nije odlučeno.

31. MART 2026. — NE ANGAŽUJ ADVOKATA

Među dokazima koji su danas predati sudu nalazi se i pismo koje je Episkopova kancelarija poslala ocu Dragoslavu još u martu. Naslov: „Pravno zastupanje”. Poruka: ako angažuje advokata, učiniće prekršaj Kanonskog prava — Član 36. Čovek koji devet meseci nije primio meesečnu platu, čije je zdravlje narušeno i koji je pred gubitkom doma, upozoren je pismeno, mesecima pre nego što je sve ovo stiglo do sudnice, da je samo branjenje samog sebe već prekršaj.

To je sada deo javnog sudskog zapisnika.

15. APRIL 2026. — LAŽ O PLATI

Otac Dragan Vuković — doveden iz Džonstauna, Pensilvanija — rekao je starešini Milanu Pajiću da je plata oca Dragoslava isplaćena u celosti: „Sve smo ispoštovali”. Nije bila. Osam meseci bez plate nije greška u zaokruživanju. To je činjenica iza koje stoji bankarski izvod.

25. MAJ 2026. — TRI DANA ZA ISELJENJE

Otac Dragoslav i protinica Rosanda su primili Obaveštenje o napuštanju prostorija — tri dana da napuste parohijski dom na adresi 6306 Broadview Road. Navedeni razlog: „prestanak zakupa... zakupac više nije zaposlen kao sveštenik”. Obaveštenje nije imalo potpis. Ni ime. Samo „Povereništvo”.

18. JUN 2026. — POGREŠAN SUD

Prvi slučaj iseljenja koji je Povereništvo pokrenulo (2026-CVG-010091) saslušan je pred Opštinskim sudom u Klivlendu, Odeljenje za stambena pitanja.

22. JUN 2026. — ODBAČENO

Sudija Šeril M. Viltšir odbacila je predmet, bez prejudiciranja. Poštanska adresa imovine glasi na „Klivlend” — ali nadležnost suda ne. Čak ni samo iseljenje nisu uspeli prvi put ispravno da podnesu.

24. JUN 2026. — POKUŠAJ DRUGI, U PARMI

Šest dana kasnije podneta je nova tužba — ovoga puta na pravoj adresi, pred Opštinskim sudom u Parmi (predmet 26CVG03349). Advokat Vilijam Peseski iz firme Weston Hurd LLP potpisao ju je u ime Povereništva. Dostava je izvršena preko sudskog izvršitelja 2. jula.

20. JULI 2026.

Sudnica se ispunila parohijanima koji su stajali uz svog sveštenika. Povereništvo su zastupali: drugi potpredsednik Nik Viša, blagajnik Zora Litkovski i njihov advokat. Oca Dragoslava je zastupao: otac Dragoslav — sam, bez advokata, na bolovanju, sa dostojanstvom.

Zatražio je od suda da obustavi postupak dok Sveti Sinod ne odluči o našoj crkvenoj žalbi — istoj onoj žalbi čiji je prijem Beograd pismeno potvrdio pre pet meseci. Kao dokaz o pritisku koji prati ovaj slučaj priložio je pismo samog Episkopa Irineja u kome ga upozorava da ne angažuje advokata, a peticiju parohijana — sa preko 120 potpisa — kao dokaz da je žalba stvarna, aktivna i nerešena.

Sudija za prethodni postupak je odbio zahtev za obustavu i nastavio sa ročištem.

KAKO JE DOŠAO DO TOG ZAPISNIKA?

Evo pitanja nad kojim se vredi zamisliti.

Otvoreno pred sudom, advokat Povereništva je priznao da poseduje unutrašnji zapisnik sa Svetog Arhijerejskog Sabora — sastanka održanog u Beogradu u maju, zatvorenog za javnost, zatvorenog za štampu, zatvorenog za obične parohijane koji mesecima čekaju samo da saznaju da li je njihova žalba uopšte pročitana.

Zapitajte se: kako advokat za iseljenja iz Parme u Ohaju završi sa zapisnikom sa zatvorene crkvene sednice održane preko okeana?

Nije ga tražio. Crkveni sabori ne odgovaraju na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja. Nije na njega naletao slučajno. To nisu dokumenti koji sami cure u javnost.

Sam Ustav Srpske Pravoslavne Crkve tretira ove zapise upravo tako — kao unutrašnje i zaštićene. Član 39 zahteva od službenika i sekretara crkvenih tela da polože zakletvu da će „čuvati službenu tajnu”. Crkvena praksa decenijama unazad nalaže da se akti i zapisnici sa sednica Sabora čuvaju u arhivi Svetog Sinoda i nigde drugde.

To nisu nevažni dokumenti. To su zapisi za koje sopstvena pravila Crkve kažu da pripadaju zaključani, povereni samo onima koji su se zakleli da će ih čuvati — a ne da se izvlače iz fioke u privatnoj advokatskoj firmi u Klivlendu kako bi se bolesni sveštenik izbacio iz svog doma.

Neko je uzeo zapečaćeni dokument o upravljanju sopstvenom Crkvom i predao ga advokatu koji tuži sveštenika.

A u celoj ovoj priči postoji samo jedna osoba koja je zaista bila u toj prostoriji u Beogradu: sam Episkop Irinej.

Zato pitamo, sasvim otvoreno: ako Episkop Irinej nema nikakve veze sa ovim iseljenjem — ako je ovo zaista, kako nam je rečeno, stvar između Povereništva i jednog teškog sveštenika — zašto su se onda unutrašnja crkvena razmatranja sa zatvorene sednice u Beogradu našla u rukama advokata Povereništva?

Ili ih je Episkop Irinej sam predao, ili je to uradila osoba iz njegove direktne kancelarije, po njegovom ovlašćenju. Treća opcija ne postoji.

Pa čak i kada bismo to pitanje ostavili po strani — čak i da Episkop Irinej ima sva prava ovog sveta da naredi ovo iseljenje — ostaje posebno pitanje, na koje ništa od toga ne utiče: da li Episkop ima ovlašćenje da unutrašnja razmatranja Svetog Arhijerejskog Sabora preda privatnom građanskom advokatu, radi korišćenja u svetovnom postupku iseljenja? Vlast nad premeštajem sveštenika nije isto što i vlast nad poverljivošću zatvorene sednice koja uključuje svakog episkopa u Saboru, a ne samo ovu Eparhiju.

Čovek koji se zakleo — upravo Ustavom po kome upravlja — da će čuvati crkvene tajne, iskoristio je jednu od njih kao oružje protiv sopstvenog sveštenika.

JEDNO PRAVILO ZA SVEŠTENIKA. DRUGO ZA EPISKOPA

Razmislite o ove dve činjenice sagledane jednom pored druge.

Dana 31. marta, Episkopova kancelarija je pismeno upozorila oca Dragoslava da bi angažovanje advokata radi sopstvene odbrane samo po sebi predstavljalo kršenje Kanonskog prava — osnov za Crkveni sud.

Do 20. jula, ta ista Episkopova kancelarija — ili sam Episkop Irinej — predala je građanskom advokatu unutrašnji zapisnik sa zatvorene sednice Svetog Arhijerejskog Sabora, kako bi taj advokat mogao da ga upotrebi protiv oca Dragoslava u postupku iseljenja.

Bolesnom svešteniku je rečeno da je unajmljivanje advokata radi sopstvene zaštite kanonski zločin. U međuvremenu, Episkop Irinej je naoružavao advokata koji ga tuži.

Jednom čoveku je bilo zabranjeno da traži pravnu pomoć. Drugi je tiho snabdevao suprotnu stranu materijalom koji nijedan spoljni advokat nikada nije smeo da poseduje. Ovo nije licemerje u apstraktnom smislu ljudske slabosti kojoj se može oprostiti. Ovo je čovek koji pretvara Crkveno pravo u oružje protiv slabije strane, dok krši pravila poverljivosti te iste Crkve da bi ojačao onu jaču.

Kanonsko pravo za čoveka bez advokata. Saradnja za čoveka sa advokatom. To nije pastirstvo. To nije pravda. To je nameštena borba u prepravljenoj odeždi.

Devet meseci. Jedna naredba u oktobru. Jedna kanonska žalba od januara. Jedno upozorenje protiv angažovanja advokata u martu. Jedna laž o platnom spisku u aprilu. Jedno obaveštenje o iseljenju bez imena. Jedan odbačen slučaj. Jedan ponovo pokrenut slučaj. I, danas, jedan sveštenik, koji stoji sam, tražeći samo da se Crkvi dozvoli da završi suđenje među svojima pre nego što država završi njegovo iseljenje.

17. avgust će nam reći šta sledi.

    
    

Možda je vreme da Sveti Sinod pažljivije pogleda kome je poverio ovu Eparhiju — iako nas ništa od ovoga ne iznenađuje. Ne želimo da ostanemo pod Episkopom kome više ne verujemo: ni sa svojim novcem, ni sa svojom lojalnošću. Čovek koji ne može da opravda milione nestalih sredstava, koji je podrivao sopstvenu braću episkope pred stranom vladom i koji je — prema sopstvenoj dokumentovanoj prošlosti — pomogao u prodaji Kosova američkim zvaničnicima noseći odežde Srpske Pravoslavne Crkve, nije zaslužio ni jedno ni drugo.

Postoji samo jedna reč za nekoga ko radi protiv sopstvenog naroda, sopstvene braće i sopstvene otadžbine. Izdajnik.