PRIČA O GOSPODARU ZLATOUSTOM: LETNJE OKUPLJANJE

Istiniti izveštaj o Letnjem okupljanju, neočekivanoj lekciji iz elektriciteta i deci koja su odbila da se potpišu.

Jednom davno, u drevnoj zemlji Srbijani, proneo se glas o godišnjem Letnjem okupljanju, gde su deca iz čitavog carstva odlazila svakog leta da provedu nedelju dana učeći stare pesme, staru veru i stare običaje — ili je bar tako uvek bilo.

Pre i posle

Prošlih godina, kada bi se svici za registraciju razvili, roditelji su noćevali kraj svojih prozora, naoštrenih pera, gurajući se međusobno za priliku da upišu svoje mališane pre nego što mesta nestanu. Tolika je bila slava ovog okupljanja.

Ove godine došlo je do čudnog preokreta. Sam Gospodar Zlatousti poslao je hitne glasnike svakom seoskom svešteniku, naređujući im da kucaju na vrata, da mole, da preklinju — „Molim vas, zar nećete poslati svoju decu ove godine?“ — kao da je okupljanje propala pijačna tezga, a ne voljena tradicija. Oni isti roditelji koji su se nekada borili za mesto u redu, sada su zahtevali drugo pismo, telefonski poziv, a povremeno i nešto što je graničilo sa blagim ponižavanjem da bi uopšte pristali da pošalju svoju decu.

Starešine Klivlendije posmatrale su ovaj preokret sa velikim interesovanjem i pitale se, sasvim opravdano, šta se tačno dogodilo da je nekada voljenom okupljanju odjednom potrebna marketinška kampanja.

Lekcija koja to nije bila, u kojoj se pominje srpsko-američki pronalazač koji, koliko je poznato, nije svetitelj

Kada je došlo određeno vreme za dečiji čas o Svetoj Veri, deca su se smestila, sa pesnaricama u rukama. Gospodar Zlatousti umesto toga održao im je dugačko predavanje o Nikoli Tesli — njegovim kalemovima, tornjevima i rivalstvu sa Edisonom.

Čudesan čovek Tesla… ali pogrešna učionica.

Deca, uvek pristojna ali ne i glupa, podigla su ruke. „I mi volimo Teslu, gospodaru Zlatousti, ali ovo je trebalo da bude naš čas o Veri. Šta smo danas naučili o Bogu?“

„Sada nije vreme za to“, odgovorio je Gospodar Zlatousti i nastavio, nepokolebljivo, da izlaže o naizmeničnoj struji.

Zastava koja je odbila da se sama spusti

Svako veče deca su stajala u stroju za spuštanje zastave, čekajući samo na znak Gospodara Zlatoustog. Gospodar Zlatousti je umesto toga stajao leđima okrenut celom skupu, ljubazno ćaskajući sa onima koji su stajali najbliže, izgleda zaboravljajući da desetine dece stoje u stavu mirno iza njega na letnjoj vrućini.

Nakon čitavih petnaest minuta — dovoljno dugo da je zastava razmišljala da se sama spusti — konačno se okrenuo, raširio ruke i uvređeno upitao: „Pa? Gde je moj aplauz?“

Deca su razmenjivala poglede, nesigurna da li treba da aplaudiraju ceremoniji zastave ili za petnaest minuta koje su upravo proveli gledajući čoveka kako razgovara sa horizontom.

Čestitke koje niko nije želeo da potpiše

Vaspitači su naložili deci da svako od njih sastavi iskrenu čestitku čestitajući Gospodaru Zlatoustom dvadeset “slavnih” godina vladavine.

Deca Klivlendije — pokazujući znatno više integriteta od odraslih koji su im dali ovaj zadatak — odbila su masovno. „Želite da mu čestitamo?“, pitala su. „Zašta tačno? Za sve što je uništio? Hoćemo li mu se i zahvaliti dok je pero još izvučeno?“

Pitanje sedišta u prednjem delu kočije

Jedno hrabro dete upitalo je, bez oklevanja, da li je ukrao njihov novac da bi se vozio Prvom klasom dok svi ostali sede pozadi.

Gospodara Zlatoustog, čoveka koji je retko ostajao bez reči, ovo pitanje je ostavilo potpuno bez teksta. Čestitke su ostale prazne kao i računovodstvene knjige, i daleko iskrenije.

Pitanje proteranog sveštenika

Drugo dete je pitalo zašto je njihov voljeni seoski sveštenik poslan odavde.

„Biće on bolji sveštenik negde drugde“, odgovorio je Gospodar Zlatousti glatko — isti onaj zlatni umiljati jezik koji je nekada uveravao sve da je Veliki Paviljon u izgradnji — kao da se vrednost pastira meri time koliko daleko od svog stada može biti poslat.

Pitanje za koje nikada nije bilo pravo vreme, sve dok jedno dete nije istaklo da očigledno jeste

Više od jednog deteta pitalo je kada namerava da konačno reši nevolje koje muče selo Klivlendiju.

„Sada nije ni vreme ni mesto za takva pitanja“, rekao je svakome od njih redom, kao što je govorio svima, uvek, već dosta dugo.

Jedan mali glas nije popuštao. „Ali ovo jeste tačno vreme“, reklo je dete. „I ovo jeste tačno mesto.“

Na ovo, Gospodar Zlatousti — inače tako brz na odgovoru za sve, osim za to gde je novac otišao — nije imao apsolutno ništa da kaže.

~ Neke lekcije, čini se, deca nauče bez obzira da li su njihovi stariji imali nameru da ih nauče ili ne. ~

P.S. Kada odrasli izaberu tišinu, istina jednostavno pronađe dečije glasove da je izgovore.