Dva puta prognani

Došli su sa ničim osim vere.

Neki su bežali od Hitlerovih bombi. Drugi su pobegla od Titovih streljačkih vodova. Najmlađi su bežali iz građanskog rata, noseći decu kroz gorućе gradove i sela.

Deca su tada plakala. Uplašena. Zbunjena. Držeći igračke koje više nikad neće videti. "Kuda idemo? Kad ćemo se vratiti kući?"

Pronašli su utočište u Klivlendu, Ohajo. Novu domovinu. Drugu šansu.

Ogrubljenim rukama gradili su Hram Svetog Save — ciglu po ciglu, dolar po dolar. Fabriči radnici. Radnici u čeličanama. Čistačice. Svaka plata deljena. Svaka nedelja posvećena.

Izgradili su više od zidova. Izgradili su svetilište gde će se još uvek govoriti srpski, gde će deca učiti molitve koje su znali njihovi pradede i prababe, gde će se Božić slaviti kao što se slavio hiljadu godina. Drugi su marljivo radili da održe Hram Svetog Save.

Deca su ovde odrasla. Učili su kolo u crkvеnoj sali. Pevali su liturgiju na jeziku svojih roditelja. Pronašli su dom.

Decenijama je Hram Svetog Save stajao. Svetionik. Dom.

Dok Episkop Irinej Dobrijević nije odlučio da to ne treba da bude tako.

"Episkop vas ne želi ovde" rekla je policija, čitajući njegove naredbe. Pred kamerom.

120 porodica — izbeglice koje su preživele ratove, koje su prešle okeane, koje su žrtvovale sve da sačuvaju veru — odbijene od hrama koji su same izgradile i održavale svojim rukama.

Deca ponovo plaču. Isti strah. Ista zbunjenost. "Kuda ćemo ići? Ko će nas naučiti igre? Gde ćemo slaviti Božić?"

Dva puta prognani. Jednom iz domovine. Sada iz utočišta.

Nemaju državu u koju mogu da se vrate. A sada nemaju ni hram koji bi ih zaštitio.

Roditelji koji su nekada obećavali svojoj deci "Sigurni smo sada, kod kuće smo" sada moraju da kažu "Moramo opet da odemo."

Ali se još uvek okupljaju. Na trotoarima. Na parkinzima. U dnevnim sobama.

Jer možete zaključati vrata hrama, ali ne možete zaključati veru.

Mir Božiji, Hristos se rodi!

120 porodica.: Vi ste Crkva. Ne zgrada. Ne Episkop. Vi.

NEDOSTOJAN