КАД ЧАСТ ГОВОРИ: КЛИВЛЕНД СТОЈИ НЕПОКЛОЊЕН

Недеља, 9. новембар 2025.

Данас је било изузетно.

Око стотину људи стајало је на леденој киши испред катедрале Светог Саве у Кливленду. Температура је била око 35°F (2°C). Вода је лила с неба. Кишобрани нису много помагали. Одећа је била промочена. Руке су биле хладне.

А ипак – расположење је било необјашњиво, неочекивано весело.

Као да је све у реду и да немамо брига. Као да стојимо на хладној кишној недељној јутарњој служби бранећи свог свештеника баш оно што желимо. Можда зато што се ослањамо на Бога. Можда зато што када знаш да радиш исправну ствар, време постаје неважно. Можда зато што вера даје чудну радост коју околности не могу додирнути.

Било је чудно. Било је прелепо. То је био Кливленд.  Окупљање: „Да буде воља Твоја“

Ипак су дошли – око стотину верника. Породице с децом. Старе бабе у марамама, киша им капаље с тканине. Дедови и баке који су овaj храм градили сопственим рукама пре неколико деценија. Млади у дуксерицама и радној одећи. Мушкарци у оделима. Радници још у опуштеној одећи. Тинејџери који стоје са родитељима, учећи шта значи имати кичму.

Вишегенерацијски. Сваког узраста. Уједињени.  Окупљање је почело молитвом. Заједно, стојећи на киши која лије, заједница је подигла гласове у Оче наш – на српском, у јединству, вода им се слива низ лица, гласови се дижу заједно у сиво небо:

„Оче наш, који јеси на небесима...“

Било је моћно. То је најбољи начин да се опише – просто моћно. Не љутито. Не очајно. Моћно. Као да се дешава нешто веће од свих нас, а ми смо имали привилегију да будемо део тога.  Расположење је било напета одлучност помешана с нечим чуднијим: надом. Веселе наде. Нисмо знали шта ће се данас десити. Нисмо знали како ће реаговати свештеник ког је послао епископ Иринеј. Нисмо знали шта долази следеће у овој борби.

Али смо знали чија је борба заправо.

„Да буде воља Твоја...“

О томе се ради. Боримо се за правду. Стојимо уз о. Драгослава. Одбијамо да прихватимо корупцију. Али на крају? Молимо „Нека буде воља Твоја, Господе.“ И верујемо да ће Бог чути наше молитве и спасти Цркву и спасти оца Драгослава.

Чак и на хладној киши, осећало се: тачно смо где треба да будемо.  Затим је говорио господин Мачевски

А онда је дошао тренутак који ће се памтити годинама.

Господин Алекс Мачевски – почасни конзул, носилац Ордена Светог Саве, донатор 25.000 долара за манастирску кућу која никада није саграђена, човек достојанства и части – стао је на кишу пред заједницу и проговорио.

Његове речи нису биле дипломатске љубазности. Биле су истина, изречена с моралним ауторитетом човека који је стекао право да говори.  „Бог види све, укључујући и безобзиран начин на који је владика Иринеј поступао према о. Драгославу.“

Маса је реаговала. Гласно. Гласови слогања су се ширили окупљенима. Људи су говорили – да будемо благи – да владика Иринеј мора отићи. Не тихо. Не учтиво. Већ с уверењем које долази из година гледања корупције која пролази некажњено и коначно, КОНАЧНО, имати некога са статурем да то јавно каже.  Г. Мачевски је испричао како је замолио о. Драгослава да га прати на Свету Гору у септембру. То би била прва посета о. Драгослава Хиландару, том светом месту где српско монаштво цвета вековима. Г. Мачевски је био осам пута. Хтео је поделити ово духовно путовање са својим свештеником и пријатељем.

Владика Иринеј је одбио да да дозволу.

Не из теолошких разлога. Не из пастирских брига. Само... одбио.

Реакција масе? Неверица. Бес. Још гласова који су се јављали.

Безобзирно. Ситничаво. Злобно. Окрутно.  „Нервира ме Иринеј још од прикупљања средстава пре три године за његове грандиозне планове за манастир Марчу.“

Г. Мачевски није бирао речи. Пре три године владика Иринеј је одржао прикупљање средстава са грандиозним плановима за манастир Марчу. Г. Мачевски је дарежљиво донирао – 25.000 долара. Други су дали колико су могли. Заједница се окупила да подржи оно за шта су веровали да је свети пројекат.

И онда... ништа.

Две године г. Мачевски је тражио од владике Иринеја да комуницира са парохијанима шта се дешава са тим плановима и ревизијама.

„Никада није.“

Новац је нестао. Планови су ишчезли. Одговорност никада није дошла. А када је човек статуре г. Мачевског – почасни конзул, носилац Ордена Светог Саве – тражио транспарентност, био је просто игнорисан.

Још гласова из масе. Бес је растао, али то је био праведнички бес. Онај који долази из гледања како неко коме си веровао издаје то поверење изнова и изнова. 

Образац злостављања

Али г. Мачевски ту није стао. Повезао је тачке. Показао је образац.

„Посијао је немир у Аустралији, злостављао о. Живојина, лоше управљао манастиром Марча и сада показује своју неосетљиву ароганцију у поступању према о. Драгославу и његовој породици.“

Маса је експлодирала. То је било то. Коначно неко то изговора. Неко са кредибилитетом, чашћу, позицијом који се не може лако одбацити или игнорисати.

Ово није изоловано. Ово није једна грешка. Ово је образац који се протеже преко континената и година:

· Немир у Аустралији

· О. Живојин злостављан (ипак је победио – сада је декан Светог Саве у Њујорку!)

· Манастир Марча лоше управљан до пореске кризе од 233.656 долара

· А сада, о. Драгослав – уклоњен са 48 сати обавештења за „злочин“ што је његова заједница смела послати писма Светом Синоду  Г. Мачевски то види. Заједница то види. И стојећи тамо на киши, стотину гласова који говоре „да, КОНАЧНО неко то каже“, истина је постала неоспорива.

Питање је: Када ће Београд то видети?  Коло-играч који не може да плеше око питања

А онда је дошла реченица која је натерала све да се насмеше чак и на киши – блесак оштрог духа умотан у озбиљну критику:

„Иринеј можда добро плеше коло, али не би требало да плеше око питања у вези заосталих пореза манастира Марча.“

Смех помешан с аплаузом. Савршено. Апсолутно савршено.

Владика Иринеј можда је шармантан на црквеним фестивалима. Можда плеше лепо коло. Можда зна да каже људима оно што желе чути.

Али шарм не плаћа 233.656 долара заосталих пореза.

Плес не објашњава где је нестало 25.000 долара донаторских средстава.

Харизма не оправдава игнорисање три оверена писма верних парохијана који траже да остваре своје канонско право да се жале Светом Синоду.

И епископска власт не оправдава уклањање вољеног свештеника са 48 сати обавештења као освету што је његова заједница смела да проговори.

Не можеш се извући коло-плесом из корупције, владико Иринеју.

 „Писао сам Патријарху“

Али можда су најважније речи које је г. Мачевски изговорио биле ове:

„Писао сам Патријарху и Сабору о токсичној ситуацији у Источној епархији. Нека Бог пружи правду убудуће.“

Реакција масе била је моћна. Ово више није само притужба заједнице. Ово је почасни конзул који носи Орден Светог Саве који директно говори Патријарху: ситуација је токсична.

Такво писмо не заврши у фиоци. Такво писмо се чита. Такво писмо носи тежину.

Г. Мачевски је урадио оно што су парохијани покушали три пута преко владике Иринеја: осигурао је да Београд зна шта се дешава.

Зид тишине пуца. Информације пролазе. Свети Синод ће морати да реагује.  Лично сведочанство

Г. Мачевски је завршио нечим дубоко личним:

„Отац Драгослав и његова породица... Отац је добар пријатељ и пристојан човек.“

Не само „мој свештеник“. Не само „наш парох“.

Добар пријатељ. Пристојан човек.

Када човек статуре г. Мачевског говори о пријатељству и пристојности усред црквене политике, подсећа нас о чему се ова борба заиста ради. Није о канонским техникалијама или јурисдикционим споровима или црквеним играма моћи.

Ради се о добром човеку – пристојном човеку – који је третиран безобзирно, неправедно и окрутно од стране епископа који је заборавио шта значи бити пастир. 

Затим је дошао свештеник

Атмосфера се променила. Напетост је постала опипљива.

Дошao је други свештеник. Послан од владике Иринеја из Клирвoтера, Флорида.

Ево шта ово чини још кукавичкијим: наш намесник, г. Пајић, га је послао. Али г. Пајић није дошао с њим. Послао је овог свештеника у ватру док се он лично побринуо да не осети ни топлоту, а камоли да се опече. Срамота. 

Свештеник је изашао из аута. Није знао шта да очекује. Нисмо ни ми знали како ће реаговати. Расположење је било напето – напета одлучност. Стотину људи стоји на киши, промочени и хладни, спремни да мирно али апсолутно бране своју катедралу.

Заједница га је поздравила. Поштено. Нисмо ми насилници. Нисмо руља. Ми смо православни хришћани који знају како се опходи према свештенику – чак и према ономе који је послан да замени свештеника ког волимо.

И онда смо мирно али чврсто рекли истину:

„Оче, хвала што сте дошли. Хвала што бринете за наше душе. Али не можете ући у ову цркву. Не ове недеље. Не следеће. Ни једне – док отац Драгослав не буде враћен.“

Без вике. Без насиља. Без драме.

Само непоколебливи зид верних људи, који стоје на леденој киши, а који знају разлику између ауторитета и злоупотребе, између послушности и саучесништва, између мира и предаје.  Свештеник је погледао масу. Стотину лица. Старо и младо. Мушкарци и жене. Деца са родитељима. Сви уједињени. Сви одлучни. Сви стоје на киши.

Вратио се у ауто. И отишао.

Мирно.

Јер је и он могао видети: Кливленд се неће сломити. 

Расположење после: Необјашњива радост

Ево најчуднијег дела: након што је свештеник отишао, расположење није било тмурно. Није било поражено. Чак ни олакшано.

Било је весело.

Необјашњиво, неочекивано весело. Као да је све у реду и да немамо брига. Људи су се смешкали. Разговарали. Чак се смејали. Стојећи на хладној киши, промочени до коске, а некако... радосни.

Можда зато што се ослањамо на Бога. Можда зато што када радиш исправну ствар, чак и у најтежим околностима, постоји мир који превазилази разумевање. Можда зато што смо се молили „Да буде воља Твоја“ и мислили смо озбиљно, и верујемо да нас је Бог чуо.

Штагод био разлог, било је чудно. Било је прелепо. Била је то радост која не долази од околности, већ од вере.  Не знамо шта долази следеће. Не знамо хоће ли Свети Синод деловати. Не знамо колико ће ова борба трајати.

Али знамо да смо где треба да будемо. Знамо да радимо исправну ствар. Знамо да Бог види све – укључујући безобзиран начин на који је владика Иринеј поступао према о. Драгославу, и укључујући вернички начин на који је стотину људи стајало на леденој киши одбијајући да прави компромис.

„Да буде воља Твоја...“

И некако, на хладноћи и киши, то је било довољно.  Захвалност коју дугујемо

Данас не би било могуће без толико људи који су дали своје време, енергију, храброст и веру – и своју спремност да стоје на леденој киши. 

Господину Алексу Мачевском: Хвала вам. Хвала за храброст да јавно изговорите истину. Хвала за писмо Патријарху и Сабору. Хвала што сте искористили свој положај части не да заштитите себе, већ да станете уз оне који немају титуле, дипломатске акредитиве, Орден Светог Саве – само веру и одлучност. Стајали сте на киши с нама и изговорили речи које ће одјекивати далеко изван Кливленда. Ваш говор је дао глас ономе што сви осећамо. Показали сте нам шта је права част. 

Свакој појединачној особи која је дошла – свих стотину вас: Хвала што сте стајали на 35F (2°C). Хвала што сте стајали на киши која лије. Хвала што сте довели своју децу и учили их шта значи стати за правду чак и када је неудобно, хладно и мокро. Хвала за вашу веселу одлучност, радосну веру, непоколебљиво јединство. Могли сте остати код куће. Могли сте рећи „прехладно је, превише мокро, превише тешко.“ Али сте дошли. И стајали сте. И показали сте владики Иринеју и свету: време нас не ломи. Нелагодност нас не ломи. Ништа нас не ломи када стојимо за оно што је исправно. 

Старим бакама које су стајале у марамама на киши: Виделе сте тежа времена. Преживјеле сте горе. А ипак сте ту, још увек стојите, још увек одбијате да ваша Црква буде корумпирана. Ви сте кичма ове заједнице. 

Родитељима који су довели децу на кишу: Учите их лекцијама вреднијим од сувости. Они уче да вера понекад значи нелагодност. Да радити исправну ствар није увек згодно. Да је Црква вредна борбе чак и када је хладно и мокро. Хвала што одгајате следећу генерацију верних ратника. 

Младима који су стајали с нама: Могли сте бити било где друго. Али сте изабрали да стојите на киши са својом заједницом. Ви сте будућност ове Цркве, и та будућност изгледа светло због вас. 

Онима који нису могли бити ту али се моле: Ваше молитве су важне. Осетили смо их данас, стојећи на тој киши, осећајући ту необјашњиву радост. Свака молитва нас подиже. Свака реч охрабрења нас јача. Ви сте део ове борбе чак и ако сте миљама далеко и на сувом и топлом. 

Оцу Драгославу: Стотину људи је данас стајало на леденој киши за тебе. Не зато што си тражио. Не зато што су морали. Већ зато што си их волиш, a и они тебе воле. Ово је плод верне службе. Ово се дешава када свештеник чува стадо уместо да влада над њим. Нећемо те напустити. Нећемо прихватити другог свештеника док не будеш враћен. Стотину људи на киши дало је то обећање данас. Кливленд држи обећања. 

Свештенику који је данас послат: Xвала што сте мирно отишли када сте видели стотину људи на киши како вам гворе „не“. То је захтевало понизност. Молимо се да вас Бог води где Он жели да служите – али то није овде. Не док ова неправда стоји. 

Господину Пајићу, који је послао тог свештеника али није дошао сам: Срам вас било. Слање неког другог у ватру док ви остајете сигурни је дефиниција кукавичлука. Ако верујете да је владика Иринеј у праву, имајте храбрости да дођете сами и суочите се са заједницом коју треба да водите. Скривање иза других? То није вођство. То је само тужно. 

Шта долази следеће

Не знамо шта ће владика Иринеј покушати следеће. Још свештеника послати да тестира нашу одлучност? Још притиска? Још претњи?

Није важно.

Знамо шта долази следеће с наше стране: Стојимо. Поново. И поново. И поново.

Киша или сунце. Хладно или топло. Удобно или биједно.

Не ове недеље. Не следеће. Ни једне – док правда не буде враћена.

Капије остају блокиранe. Бдење се наставља. Заједница стоји уједињена. И људи части попут г. Мачевског стоје с нама.

Владика Иринеј може послати колико год хоће свештеника. Може да смишља. Може да врши притисак. Може да прети. Може да плеше око питања.

Али не може сломити оно што није саградио. Не може узети оно што није дао. Не може ућуткати оно што говори истину. И не може победити народ који се моли „Да буде воља Твоја“ и мисли озбиљно.  Конзул је проговорио, народ је стао

Данас је почасни конзул стао на кишу и рекао оно што многи нису смели:

Владика Иринеј безобзирно постupa према људима. Владика Иринеј плеше око озбиљних питања. Владика Иринеј је створио токсичну ситуацију. Владика Иринеј мора одговарати.

И стотину људи је стало на леденој киши и рекло једним гласом: „Слажемо се. И не мрдамо.“

Писмо Патријарху је послато. Говор је одржан. Истина је проглашена. Линија је повучена. И киша није могла ништа од тога опрати.

Кливленд стоји уз г. Мачевског. Г. Мачевски стоји уз Кливленд. И заједно, мокри, хладни и необјашњиво радосни, стојимо уз о. Драгослава.

Нека Бог пружи правду убудуће. 

Последња реч

Владики Иринеју: Данас сте послали другог свештеника. Ми смо га мирно отпратили. Натерали сте га да дође из Флориде док је ваш декан остао сигуран код куће. Кукавички. Можете послати још десет. Све ћемо их отпратити – мирно, поштено, али апсолутно. И стајаћемо на каквом год времену буде требало. 

Господину Пајићу: Изађите из скровишта. Ако верујете да сте у праву, имајте храбрости да се суочите с нама сами уместо да шаљете друге да раде ваш посао.  Осталим парохијама које гледају: Кливленд вам показује шта је могуће. Стотину људи на киши. Јединство. Храброст. Мирни отпор. Вера која не прави компромис. Не морате прихватати злостављање од оних који носе епископске одоре. Не морате ћутати када пастири постану вукови. Кливленд стоји, киша и све, и ви можете стајати. 

Свима који ово читате: Поделите ову причу. Реците пријатељима. Ширите реч. Нека људи знају да је у Кливленду, Охајо, новембра 2025, стотину српских православних верника стајало на леденој киши, погледало корупцију у очи и рекло: „Не. Не данас. Никада.“

И када је почасни конзул с Орденом Светог Саве стао на ту кишу с њима и проговорио истину моћи, знали су да су у праву.  Бдијење се наставља. Вера траје. Кливленд стоји. Киша или сунце.

За храброст г. Мачевског. За стотину који су стајали на киши. За враћање о. Драгослава. За правду у Источној епархији. За Цркву коју волимо.

„Да буде воља Твоја...“

Нека Бог пружи правду убудуће.  Хвала свакој појединачној особи која је данас стајала на киши. Ви сте Црква. Ви сте разлог зашто ћемо победити. Ви сте хероји ове приче.

Ми се не ломимо. Не савијамо се. Не предајемо се.

Кливленд стоји уједињен. Мокар, хладан, радостан и непоколебљив.

Сада. Сутра. Заувек.