Два пута прогнани

Дошли су са ничим осим вере.

Неки су бежали од Хитлерових бомби. Други су побегла од Титових стрељачких водова. Најмлађи су бежали из грађанског рата, носећи децу кроз горуће градове и села.

Деца су тада плакала. Уплашена. Збуњена. Држећи играчке које више никад неће видети. "Куда идемо? Кад ћемо се вратити кући?"

Пронашли су уточиште у Кливленду, Охајо. Нову домовину. Другу шансу.

Огрубљеним рукама градили су Храм Светог Саве — циглу по циглу, долар по долар. Фабричи радници. Радници у челичанама. Чистачице. Свака плата дељена. Свака недеља посвећена.

Изградили су више од зидова. Изградили су светилиште где ће се још увек говорити српски, где ће деца учити молитве које су знали њихови прадеде и прабабе, где ће се Божић славити као што се славио хиљаду година. Други су марљиво радили да одрже Храм Светог Саве.

Деца су овде одрасла. Учили су коло у црквеној сали. Певали су литургију на језику својих родитеља. Пронашли су дом.

Деценијама је Храм Светог Саве стајао. Светионик. Дом.

Док епископ Иринеј Добријевић није одлучио да то не треба да буде тако.

"Епископ вас не жели овде!" рекла је полиција, читајући његове наредбе. Пред камером.

120 породица — избеглице које су преживеле ратове, које су прешле океане, које су жртвовале све да сачувају веру — одбијене од храма који су саме изградиле и одржавале својим рукама.

Деца поново плачу. Исти страх. Иста збуњеност. "Куда ћемо ићи? Ко ће нас научити игре? Где ћемо славити Божић?"

Два пута прогнани. Једном из домовине. Сада из уточишта.

Немају државу у коју могу да се врате. А сада немају ни храм који би их заштитио.

Родитељи који су некада обећавали својој деци "Сигурни смо сада, код куће смо" сада морају да кажу "Морамо опет да одемо."

Али се још увек окупљају. На тротоарима. На паркинзима. У дневним собама.

Јер можете закључати врата храма.

Али не можете закључати веру.

Мир Божији, Христос се роди!

120 породица: Ви сте Црква. Не зграда. Не Епископ. Ви.

НЕДОСТОЈАН