BROJ, KOVERTA I PITANJE: ŠTA SE DESILO PRE ROČIŠTA
- Special Correspodent
- Aug 3
- 4 min read
ČETVRTAK, 30. JUL — POŠTANSKO SANDUČE.
Dan nakon što je sam ovaj Sud poslao obaveštenje o ročištu 3. avgusta na adresu oca Dragoslava Kosića, nađena je rukopisna poruka zalepljena unutar njegovog poštanskog sandučeta: "Ne ostavljati poštu, Saborni hram Svetog Save, vratiti nazad." Poštarka je direktno, lično, rekla njegovoj supruzi da ne može da ostavi poštu tamo, i otišla bez dostavljanja — uprkos tome što je upitana da li ima nešto za njih. Otac Dragoslav usled toga nikada nije primio obaveštenje o ročištu.
Ovo je drugi put da je pošta na ovu adresu blokirana. Prvi put, u januaru, pismo je vraćeno označeno kao "Nije poznato, ne može se proslediti" — uprkos tome što je otac Dragoslav živeo tamo čitavo to vreme. Dva blokiranja, sedam meseci razmaka, svaki put poklopljena sa nečim što je pošiljalac ili primalac trebalo da zna. Čitaoci mogu sami da procene šta bi se desilo da otac Dragoslav 3. avgusta jednostavno nije došao — bez prigovora, bez ročišta, bez svedoka, ništa za sudiju da razmatra osim predmeta koji niko nije osporio.
3. AVGUST 2026 — ROČIŠTE.
Sudija Džordž F. Lonjak (George F. Lonjak) odbio je Motion to Stay u predmetu br. 26CVG03349. Otac Dragoslav Kosić — bez advokata, na bolovanju devet meseci, bez plate isti taj period — tražio je od suda da zaustavi iseljenje dok Sveti Arhijerejski Sinod u Beogradu ne odluči o kanonskoj žalbi koju su parohijani podneli u njiovo a i njegovo ime 9. januara 2026, a koju je kancelarija Sinoda pismeno potvrdila 23. januara 2026. da će razmotriti. Ta žalba do danas nije rešena. Sudija je ipak nastavio.
Rečeno nam je da je sudija bio nezadovoljan što je uopšte podneta žalba na njegovu prethodnu odluku. Čitaocima ostavljamo da sami procene reakciju suda na stranu — bilo koju stranu — koja koristi pravo koje joj zakon jasno daje.
ALI NEŠTO DRUGO SE DESILO TOG DANA — PRE NEGO ŠTO JE ROČIŠTE UOPŠTE POČELO.
Pre nego što je predmet pozvan, advokat Starateljstva prišao je ocu Dragoslavu direktno. Prema sopstvenom svedočenju oca Dragoslava, razgovor je išao ovako:
"Oče, kada bismo vam ponudili 6700 (67 stotina US dolara), da li biste prihvatili i odustali od ovoga?"
Zadržite se malo na tom broju. Otac Dragoslav nije primio platu devet meseci. Devet meseci plate, čak i po skromnoj sveštreničkoj naknadi, je višestruko veći iznos od $6,700. Ponuda je izneta pre nego što je ishod dana uopšte bio poznat — ne kao nagrada za već obezbeđenu pobedu, nego kao način da samo ročište postane nepotrebno. Čitaocima ostavljamo da sami razmisle šta je strana koja nudi verovala da će devet meseci bez plate učiniti čoveka spremnim da prihvati.
Odgovorio je ne.
Rečeno nam je da je reakcija na to "ne" bila nešto nalik neverici.
I DOGODIO SE JOŠ JEDAN TRENUTAK, U ISTOJ PROSTORIJI, VREDAN ZABELEŽAVANJA.
Takođe pre početka ročišta, pismo upućeno ocu Dragoslavu — vraćeno, nedostavljeno, po istom obrascu koji smo već dokumentovali na ovim stranicama — stajalo je na stolu samog Starateljstva. Njihov advokat je, čulo se, sugerisao dvoje prisutnih članova Starateljstva da su slobodni da ga otvore ako žele. Nisu — bar ne vidno. Oboje su, izgleda, bili svesni da otvaranje tuđe pošte predstavlja savezno krivično delo.
Šta se desilo sa tim kovertom nakon toga, nismo videli. To prepuštamo mašti čitalaca.
PITAJTE SE ZAŠTO.
Zašto strana ubeđena u sopstvenu poziciju oseća potrebu da, pre nego što ročište uopšte počne, ponudi novac da drugi čovek jednostavno nestane? Oni koji veruju da će ih proces opravdati obično nemaju potrebu da proces učine nepotrebnim unapred. I zašto isti taj advokat deluje nimalo uznemireno zbog tuđe nedostavljene pošte koja leži na stolu pred njim?
Ovo nije prvi put da ovo isto pitanje — zašto druga strana toliko želi da se ovo završi, i to tako brzo? — vredi postaviti. Pre dve nedelje, ovo glasilo je izvestilo da je advokat Starateljstva, na otvorenom suđenju, priznao da poseduje interne zapisnike sa zatvorene sednice Svetog Arhijerejskog Sabora u Beogradu — zapisnike za koje sam Ustav Crkve zahteva da se čuvaju pod zakletvom tajnosti, u arhivi Sinoda, nigde drugde. Mi smo to priznanje lično čuli, u sudnici, i ono je sačuvano na audio snimku koji prati ovaj članak. Pitali smo tada kako je civilni advokat za iseljenja u Parmi, Ohajo, došao do zapisnika sa privatne crkvene sednice održane preko okeana. I dalje pitamo.
Danas je pitao i otac Dragoslav. Postavio je pitanje advokatu direktno, u sudnici, pred svima prisutnima: kako je došao do tih zapisnika?
Advokatov odgovor nije bio izgovoren. Oborio je pogled i nije rekao ništa.
Čitaoci mogu sami da procene šta ćutanje advokata, i njegov pogled oboren ka podu, obično znače kada je pitanje ono na koje ne može da odgovori.
Nismo sigurni zašto bi advokat toliko ubeđen da će tog jutra pobediti i dalje osećao potrebu da, bez ikakvog podsticaja, ponudi novčani iznos čoveku za koga je imao svaki razlog da veruje da će ga odbiti iz principa. Samo beležimo da se to dogodilo, u istoj sudnici, istog jutra kada i sama presuda, u skladu sa istim obrascem hitnosti koji ovaj slučaj pokazuje mesecima: obaveštenja koja nikad ne stignu, pošta koja se blokira ne jednom nego ponavljano, i sada, ponuda da najnezgodniji svedok u prostoriji jednostavno nestane — ponuda izneta pre nego što je iko uopšte znao kako će se dan završiti.
ŽALBA I DALJE STOJI.
Kanonska žalba parohijana Svetom Sinodu i dalje čeka, isto kao od januara. Kancelarija Sinoda pismeno je potvrdila prijem pre sedam meseci. Mi i dalje čekamo odgovor — isti odgovor za koji je, izgleda, advokat Starateljstva verovao da $6,700 može učiniti nepotrebnim da se čeka.
Mi ćemo nastaviti da čekamo. I nastavićemo da pitamo zašto neki ljudi to toliko ne žele.
Comments