Oprosti nam dugove naše — samo ne one na parkingu

Danas je na zvaničnoj Fejsbuk stranici Saborne crkve prinudna uprava objavila razmišljanje o priči o nemilosrdnom sluzi — priči o čoveku kome je oprošten ogroman dug, a koji je potom odbio da oprosti mali dug koji mu je dugovao drugi sluga. Objava je pozvala parohiju da ostavi po strani „poreklo, bogatstvo, politička mišljenja ili stare nesuglasice“, da prestane da pita „na čijoj je on strani“, već da se umesto toga zapita „da li pripadamo Hristu“. Završila se obećanjem: gde su jedinstvo, ljubav i praštanje, tu obitava Hristos.

Pročitajte to ponovo, polako. A zatim pogledajte ko je to objavio.

Vredi ponovo pažljivo pročitati i samu priču iz Jevanđelja, jer uprava koja ju je danas objavila ne živi onu polovinu priče kojoj je oprošteno. Ona živi onu drugu — slugu koji je prihvatio milost, zgrabio svog druga za gušu i nastavio da vodi evidenciju dugova. Ova objava nije poziv na mir; to je zahtev za ćutanjem. To je teologija pretvorena u oružje kako bi se odbor zaštitio od sopstvenih dela. Uprava želi da parohija primenjuje Jevanđelje bezuslovne predaje, dok oni sprovode zakon potpunog progona pod nadzorom samog Episkopa. Oni citiraju priču o milosrđu ne da bi ga tražili, već da bi razoružali upravo one ljude koje aktivno gone.

Tražite oštru reč i praštanje u nedelju ujutru. Pošaljite izvršiteljski nalog za iseljenje (Writ of Restitution) iste te sedmice. To je stvarni sled događaja, a nie retorička konstrukcija.

Otac Dragoslav Kosić je sveštenik na bolovanju, zaštićen članom 25 Eparhijskog ustava, a Odbor već mesecima uporno pokušava da ga izbaci na ulicu — dok mu je pošta tiho preusmeravana u pošti na osnovu lažne tvrdnje da više ne živi na svojoj adresi, i to ne jednom, nego dva puta, i dok je plata koja mu se duguje jednostavno prestala da stiže. Kakav god dug da se duguje bolesnom čoveku kome su uskraćeni prihodi, dom i sopstvena pošta — Odbor mu ga nije oprostio. Otišao je na sud da ga naplati.

A na parkingu, na samom terenu, isti stav se ponavlja sa ljudima koji nikada nisu otišli. Jednoj od najstarijih članica parohije zamalo da odnesu auto sa parkinga hrama Svetog Save na Petrovdan — ženi koja stoji na zemlji na kojoj se molila decenijama, dok joj sopstvena crkva govori da više nije dobrodošla da se parkira na crkvenom parkingu. To je ista ona žena čije je pismo ocu Dragoslavu vraćeno sa naznakom „nepoznat na adresi, nemoguće proslediti“ mesecima ranije. Dvaput ciljana, nijednom slučajno.

Niti je ona jedina. Jedna parohijanka se već suočila sa krivičnom prijavom za neovlašćeni pristup (trespass) samo zato što je stajala na zemljištu sopstvene parohije. To je ono što su „stare nesuglasice“ počele da znače u hramu Svetog Save: sveštenik izbačen iz svog doma i bake optužene za neovlašćeni pristup crkvi koju su njihove porodice gradile. Crkveni odbor koji ne može da oprosti automobil na crkvenom parkingu nema nikakvog prava da bilo kome drži predavanja o blagodati. To nije pastirsko staranje; to je zlostavljanje pod maskom pobožnosti.

„Na čijoj je on strani“ nije pitanje koje je iko morao da postavi. Ono je samo sebe odgovorilo.

Propoved kaže da Crkva ne treba da se deli oko porekla ili starih nesuglasica. Ali uprava već mesecima insistira na ulasku u dom jedne porodice usred bolovanja, odnosi automobile i podnosi prijave protiv parohijana — i sve to dok stoji na pragu primopredaje koju može ili ne mora izabrati da u potpunosti ispoštuje. To nisu nesuglasice oko politike ili bogatstva. To su sveštenik zaključan van svog doma i parohijani zaključani van svoje crkve, postavljeni pored objave koja traži od 120 porodica da prestanu da broje ko je na čijoj strani.

Dakle, pitanje nije retoričko. To je jedino pošteno pitanje koje je preostalo.

Licemerje nije kada se sa nekim ne slažete. Licemerje je kada tražite ono što odbijate da date. Ako je praštanje standard koji uprava želi da primeni na pritužbe parohije — na nestali fond (endowment), na preusmerena sredstva od prodaje šume — hoće li taj isti standard prvo primeniti oni sami na sveštenika koga su isterali i na parohijane koje jurcaju pauk-službom i policijom? Ili je praštanje, kao u priči o sluzi, nešto što se zahteva od svih, osim od onih koji drže volan pauka i tužbu za izbacivanje? Propoved ne poništava izbacivanje na ulicu. Nalog za iseljenje ne zvuči kao pokajanje.

Pokajanje vraća. Ono ne drži govore.

Jevanđelje ima odgovor na to kako izgleda pravo pokajanje, i to nije objava na Fejsbuku. Kada se Zahej sreo sa Hristom, nije tražio da mu se oprosti u apstraktnom smislu — ustao je i rekao da će vratiti četvorostruko ono što je uzeo. To je merilo koje samo Pismo postavlja: pokajanje je nadoknada štete, a nie retorika. Uprava koja želi da se poziva na Jevanđelje mora da se pozove na celo Jevanđelje, uključujući i deo gde je praštanje nešto što zarađujete vraćanjem onoga što ste uzeli, a ne nešto što tražite dok to još uvek držite u rukama.

Dok parohijski sveštenik ne bude vraćen bez uslova, dok pošta ne počne da stiže čoveku kome je upućena, dok se dugovani novac ne isplati i dok pauci ne prestanu da dolaze po bake na parkingu sopstvene crkve — ovde nema metanoje, nema preobražaja. Postoji samo manekenski stav odnosa sa javnošću ogrnut rečnikom Jevanđelja. To nije hrišćanstvo pruženo u milosrđu. To je korumpirana struktura koja zloupotrebljava Hrista da bi ućutkala svoje žrtve.

Hristovo upozorenje u tom Jevanđelju nije bilo o nesuglasicama. Bilo je o čoveku kome je sve oprošteno, a koji nije mogao da oprosti ni mrvicu nekome drugom. I vredi se prisetiti šta dolazi neposredno pre te priče u istom poglavlju po Mateju — upravo onog odlomka koji priča i treba da ilustruje. Petar pita Hrista koliko puta mora da oprosti bratu koji se ogreši o njega — „do sedam puta?“ Hristos odgovara: „Ne kažem ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam.“ Niko ko stoji ispred crkve Svetog Save već deset meseci nije tražio manje od toga. Uprava je ta koja, računajući u izbacivanjima i prijavama, tek treba da stigne i do jedan.

Parohija nije napisala tu priču u ovonedeljnom biltenu. Uprava jeste. Bilo bi pogrešno ne držati ih za reč.

Parohija nije tražila od Svetog Arhijerejskog Sinoda kaznu. Tražila je odluku i strpljivo čeka, jer veruje da će Beograd biti mudar tamo gde Parma to nije bila. Ali strpljenje se ne sme pobrkati sa spremnošću na pokornost onima koji čine nepravdu sopstvenom stadu. Pomirenje sa ovom upravom, ili sa Episkopom Irinejem, nije samo odloženo — kako stvari stoje, ono nije moguće. Ne može biti pomirenja, ni sada ni ikada, sa odborom koji svojoj sopstvenoj parohiji odgovara sudskim tužbama, paukom i policijskim prijavama, i sve to pod nadzorom samog Episkopa. Jedina stvar sposobna da ovo okonča jeste konačna odluka samog Sinoda — a ne još jedna objava na oglasnoj tabli i sigurno ne još jedan lažni apel na „jedinstvo“ od strane upravo onih koji su odgovorni za podelu.

Propoved o praštanju ne košta ništa da se objavi. Poništavanje izbacivanja na ulicu, vraćanje pošte čoveku i puštanje bake da se parkira tamo gde se parkirala ceo svoj život bi nešto koštalo — a dokle god Odbor ne bude spreman da to plati, „jedinstvo“ je samo reč koja im se sviđa više od „odgovornosti“. Ne čekamo još jednu propoved. Čekamo pravdu.