БРОЈ, КОВЕРТА И ПИТАЊЕ: ШТА СЕ ДЕСИЛО ПРЕ РОЧИШТА
- Special Correspodent
- Aug 3
- 4 min read
ЧЕТВРТАК, 30. ЈУЛ — ПОШТАНСКО САНДУЧЕ.
Дан након што је сам Суд послао обавештење о рочишту 3. августа на адресу оца Драгослава Косића, нађена је рукописна порука залепљена унутар његовог поштанског сандучета: „Не остављати пошту, Саборни храм Светог Саве, вратити назад." Поштарка је директно, лично, рекла његовој супрузи да не може да остави пошту тамо, и отишла без достављања — упркос томе што је упитана да ли има нешто за њих. Отац Драгослав услед тога никада није примио обавештење о рочишту.
Ово је други пут да је пошта на ову адресу блокирана. Први пут, у јануару, писмо је враћено означено као „Није познато, не може се проследити" — упркос томе што је отац Драгослав живео тамо читаво то време. Два блокирања, седам месеци размака, сваки пут поклопљена са нечим што је пошиљалац или прималац требало да зна. Читаоци могу сами да процене шта би се десило да отац Драгослав 3. августа једноставно није дошао — без приговора, без рочишта, без сведока, ништа за судију да разматра осим предмета који нико није оспорио.
3. АВГУСТ 2026 — РОЧИШТЕ.
Судија Џорџ Ф. Лоњак (George F. Lonjak) одбио је Motion to Stay у предмету бр. 26CVG03349. Отац Драгослав Косић — без адвоката, на боловању девет месеци, без плате исти тај период — тражио је од суда да заустави исељење док Свети Архијерејски Синод у Београду не одлучи о канонској жалби коју су парохијани поднели у њихово и његово име 9. јануара 2026, а коју је канцеларија Синода писмено потврдила 23. јануара 2026. да ће размотрити. Та жалба до данас није решена. Судија је ипак наставио.
Речено нам је да је судија био незадовољан што је уопште поднета жалба на његову претходну одлуку. Читаоцима остављамо да сами процене реакцију суда на страну — било коју страну — која користи право које јој закон јасно даје.
АЛИ НЕШТО ДРУГО СЕ ДЕСИЛО ТОГ ДАНА — ПРЕ НЕГО ШТО ЈЕ РОЧИШТЕ УОПШТЕ ПОЧЕЛО.
Пре него што је предмет позван, адвокат Старатељства пришао је оцу Драгославу директно. Према сведочењу присутних парохијана разговор је ишао овако:
„Оче, када бисмо вам понудили 6700 (67 стотки), да ли бисте прихватили и одустали од овога?"
Задржите се мало на том броју. Отац Драгослав није примио плату девет месеци. Девет месеци плате, чак и по скромној свештеничкој накнади, је вишеструко већи износ од $6,700. Понуда је изнета пре него што је исход дана уопште био познат — не као награда за већ обезбеђену победу, него као начин да само рочиште постане непотребно. Читаоцима остављамо да сами размисле шта је страна која нуди веровала да ће девет месеци без плате учинити човека спремним да прихвати.
Одговорио је не.
Речено нам је да је реакција на то „не" била нешто налик неверици.
И ДОГОДИО СЕ ЈОШ ЈЕДАН ТРЕНУТАК, У ИСТОЈ ПРОСТОРИЈИ, ВРЕДАН ЗАБЕЛЕЖАВАЊА.
Такође пре почетка рочишта, писмо упућено оцу Драгославу — враћено, недостављено, по истом обрасцу који смо већ документовали на овим страницама — стајало је на столу самог Старатељства. Њихов адвокат је, чуло се, сугерисао двоје присутних чланова Старатељства да су слободни да га отворе ако желе. Нису — бар не видно. Обоје су, изгледа, били свесни да отварање туђе поште представља савезно кривично дело.
Шта се десило са тим ковертом након тога, нисмо видели. То препуштамо машти читалаца.
ПИТАЈТЕ СЕ ЗАШТО.
Зашто страна убеђена у сопствену позицију осећа потребу да, пре него што рочиште уопште почне, понуди новац да други човек једноставно нестане? Они који верују да ће их процес оправдати обично немају потребу да процес учине непотребним унапред. И зашто исти тај адвокат делује нимало узнемирено због туђе недостављене поште која лежи на столу пред њим?
Ово није први пут да ово исто питање — зашто друга страна толико жели да се ово заврши, и то тако брзо? — вреди поставити. Пре две недеље, овај блог је известио да је адвокат Старатељства, на отвореном суђењу, признао да поседује интерне записнике са затворене седнице Светог Архијерејског Сабора у Београду — записнике за које сам Устав Цркве захтева да се чувају под заклетвом тајности, у архиви Синода, нигде другде. Ми смо то признање лично чули, у судници, и оно је сачувано на аудио снимку који прати овај чланак. Питали смо тада како је цивилни адвокат за исељења у Парми, Охајо, дошао до записника са приватне црквене седнице одржане преко океана. И даље питамо.
Данас је питао и отац Драгослав. Поставио је питање адвокату директно, у судници, пред свима присутнима: како је дошао до тих записника?
Адвокатов одговор није био изговорен. Оборио је поглед и није рекао ништа.
Читаоци могу сами да процене шта ћутање адвоката, и његов поглед оборен ка поду, обично значе када је питање оно на које не може да одговори.
Нисмо сигурни зашто би адвокат толико убеђен да ће тог јутра победити и даље осећао потребу да, без икаквог подстицаја, понуди новчани износ човеку за кога је имао сваки разлог да верује да ће га одбити из принципа. Само бележимо да се то догодило, у истој судници, истог јутра када и сама пресуда, у складу са истим обрасцем хитности који овај случај показује месецима: обавештења која никад не стигну, пошта која се блокира не једном него понављано, и сада, понуда да најнезгоднији сведок у просторији једноставно нестане — понуда изнета пре него што је ико уопште знао како ће се дан завршити.
ЖАЛБА И ДАЉЕ СТОЈИ.
Канонска жалба парохијана Светом Синоду и даље чека, исто као од јануара. Канцеларија Синода писмено је потврдила пријем пре седам месеци. Ми и даље чекамо одговор — исти одговор за који је, изгледа, адвокат Старатељства веровао да $6,700 може учинити непотребним да се чека.
Ми ћемо наставити да чекамо. И наставићемо да питамо зашто неки људи то толико не желе.
Comments