Правила за вас, превара за нас: Како Одбор крши Правилник на који се позива

Писмо од 18. августа 2026. године — оно којим се парохијанима даје рок од петнаест дана да напишу изјаву о покајању или се суоче са искључењем — није појединачно писмо упућено једној особи. Оно је послато свима које је Одбор идентификовао као да су стајали испред цркве, очигледно одабраним тако што су прегледане фотографије и издвајана лица. Сваки примерак се завршава на исти начин: три имена — о. Драган Вуковић, Драган Обренић и Катарина Дерек — са ознаком „/s/” испод сваког од њих. Без ручног потписа. Без дигиталног потписа са било каквом верификацијом у позадини. Без нотара, без сведока. Само три иницијала устаљене ознаке — за „потписано” (signed) — које је откуцао онај ко је куцао писмо, смештена изнад три имена која је такође откуцао онај ко је куцао писмо, идентично копирана на сваку верзију послату поштом.  

На томе се вреди зауставити, јер кампања овог обима — прегледање фотографија како би се направио списак људи којима ће се претити — заслужује много детаљнију анализу од петнаест дана колико се тражи од сваког од њих.  

Шта „/s/” заправо доказује — а шта не

Ознака „/s/ Име” је скраћеница коју судови и канцеларије користе да означе да потпис постоји на некој другој верзији документа, обично на оригиналу који је заиста потписан ручно или кроз верификовани електронски систем пре него што је копиран или преписан. Сама по себи, на писму уз које никада није приложен тај оригинал — и које је идентично послато сваком парохијанину са списка Одбора — ознака „/s/ Име” не доказује апсолутно ништа. Она не доказује да су Вуковић, Обренић или Дерек сели и појединачно размотрили свако од ових писама. Не доказује да су одобрили ову конкретну оптужбу, овај конкретни рок од петнаест дана или ову конкретну претњу искључењем за ову конкретну особу, од свих оних који су примили исту страницу са другим именом откуцаним на врху. Доказује једино да је неко унео њихова имена у шаблон и откуцао ознаку која обично прати прави потпис. То је могао да уради било ко ко је имао приступ заглављу црквеног меморандума и списку са фотографијама.  

Ово није технички детаљ измишљен за потребе овог чланка. То је исто написано основно начело које важи за сваки потписани документ било где: потпис постоји да би доказао да је именована особа заиста нешто прочитала и да се са тим заиста сагласила. Без потписа — правог потписа — нема доказа о сагласности, нема начина да се провери ко је заиста аутор или ко је одобрио писмо, нити има доказа о намери коју сам Правилник захтева пре него што се утврди да је парохијанин прекршио правила.  

Сам Правилник поставља више стандарде од три откуцана имена — а ово писмо их не испуњава

Члан 5 Епархијског правилника је изричит: „Сва кореспонденција и уверења морају бити издати са званичним печатом парохије.” Не само са потписом — већ са печатом. Ово писмо нема печат. На заглављу се налази одштампани грб Саборног храма, али одштампани ликовни елемент на шаблону није стварни печат парохије стављен на документ, а Правилник их не третира као замениве. Печат се не појављује нигде на писму — ни као рељефни, ни као отисак, ни као скениран. Обавештење које се позива на Правилник да би претило чланству парохијана, већ на први поглед пада на захтеву који тај исти Правилник поставља јасним језиком.  

Члан 57 објашњава зашто се имена секретара и председника уопште појављују заједно: он захтева да званичну кореспонденцију води секретар и да је „заједно са председником Управног одбора потписује” заједнички. То је стварни захтев, и то је тачан разлог зашто се имена Катарине Дерек и Драгана Обренића налазе једно поред другог на овом писму. Али правило које захтева два потписа се не испуњава са два откуцана имена без икакве верификације иза њих — оно се испуњава са два стварна потписа, које су ставиле две стварне особе које правило именује.  

Члан 54 додатно подиже улоге: он чини парохијског свештеника и председника Одбора „законским заступницима црквене заједнице... "пред цивилним и црквеним властима” и именује их, посебно, као „чуваре печата”. То није протоколарна титула. То значит да потпис и печат на документу попут овог нису само администрација — они су механизам којим Правилник везује личну правну одговорност за одређену особу за одређени чин. Прескочите прави потпис и прави печат, и ништа у овом писму није заиста везано за било кога ко може сносити одговорност.  

Закон државе Охајо долази до истог закључка из другог угла. Према Државном закону о уједначеним електронским трансакцијама (UETA), електронски потпис се приписује особи само ако се може доказати да је то заиста „чин те особе” — путем безбедносног поступка, процеса верификације или слично. Откуцано „/s/ Име” без таквог процеса у позадини не испуњава тај стандард. Охајо не захтева ручни потпис; захтева доказ да је потпис заиста њихов. Ово писмо не нуди ниједан.  

Ово је исто селективно читање Правилника које је већ документовано — само примењено на други члан овог пута.

Образац је сада већ познат: овај Одбор се позива на члан 31 када жели да захтева послушност парохијана, а прескаче члан 45 када његов сопствени састав то крши. Позива се на члан 25 као на формалност док пет од шест месеци загарантоване плате суспендованог свештеника остаје неисплаћено. А сада се позива на ауторитет Правилника да прети искључењем у писму које у потпуности игнорише захтев члана 5 за печатом и захтев члана 57 за стварним потписом. Правилник није извор ауторитета коме се овај Одбор заиста потчињава. Он је само реквизит за којим посежу у оном пасусу где им цитирање поможе, а игноришу га свуда другде.  

Што значи да Одбор тражи нешто што сам никада није дао.

Свако писмо захтева од примаоца да сачини писану изјаву, уз личну одговорност, изражавајући лично покајање — под претњом губитка чланства ако то не учини. У замену нуди три откуцана имена и скраћену ознаку која не потврђује да је било ко од троје људи иза њих икада прегледао то конкретно писмо, а камоли целу серију. Ако је стандард који Одбор жели да примени на понашање парохијана искрена, проверива и лична одговорност, онда типско писмо одштампано са списка направљеног прегледањем фотографија не испуњава тај стандард ни за своје ауторе.  

Ни то питање није реторичко. Драган Вуковић је исти свештеник који је већ документован на овим страницама како оптужује парохијане за крађу на црквеном степеништу пре него што је сагледао иједну чињеницу, и који је снимљен како говори намеснику да је плата о. Драгослава Косића исплаћена у целости када то није било тачно. Драган Обренић је председник Одбора који је већ документован како физички напада парохијанку. А Катарина Дерек је већ ухваћена у измишљању оптужби: фабриковала је лажне тврдње против чланства Нине Марковић у парохији, а сви присутни на састанку од 8. марта 2025. године су је разоткрили у лажи, након чега је поднела оставку — а владика ју је наградио тако што јој је ипак вратио место у Одбору, заједно са њеним супругом. Особа са таквом биографијом која куца „/s/” испод оптужбе против неког другог није неутралан потпис. То је исти образац који се понавља са новом метом.  

Ако било ко од ово троје није заиста прегледао или одобрио ово слање, то је вредно знати. А ако јесу све троје, нема разлога зашто то нису могли да потврде стварним потписом и стварним црквеним печатом, на стварној страници, онако како то чланови 5, 54 и 57 већ захтевају од њих.  

Одбор који је спреман да прегледа фотографије, прави спискове и прети свакој особи са њих искључењем због оптужбе за коју не може да докаже да ју је било ко од њих заиста починио, морао би бити у стању да пређе много нижу препреку: да докаже да су ова писма заиста њихова.