Осмеси, обећања и празан џеп: Где је завршио новац од четири сахране у Новој Марчи?

 Љубљени моји, дошли смо до сазнања да је Слободан Павловић — човек који годинама одржава гробље у Новој Марчи, човек чији отац почива на том истом земљишту, човек коме је Епископ лично потписао писмо са роком од 21 дана да уклони материјал са поседа манастира Нова Марча — обавио ископ за најмање четири сахране на том гробљу, и да за ниједну од те четири није добио исплату. Прва од те четири неисплаћене сахране обављена је још 19. јануара — што значи да ово није скорашњи превид, већ пракса која траје месецима.

Породице су платиле. То није спорно, то је потврђено. Свака од те четири породице уплатила је цркви оно што се тражи за укоп вољене особе. Питање које остаје јесте једноставно: где је тај новац завршио, ако не код човека који је стварно обавио посао?

Слободан такође није плаћен ни за одржавање гробља почев од априла ове године. Не за ископ. Не за косидбу, не за све оно због чега је то гробље уопште приступачно породицама које долазе да посете своје покојне.

А подсетимо се — у јуну је било и „помирење”. Епископ је, насмејан, објаснио Слободану да он лично ништа од тога није наредио, да су одлуке донете без његовог знања. Слободан је, у доброј вери, прихватио то објашњење. Осмех је деловао искрено. Речи су звучале умирујуће.

Само што се испоставља да осмех није значио ништа, а речи су биле само речи. Неисплаћени ископи су се наставили и после тог састанка. Одржавање гробља остало је неплаћено и после тог састанка. Воз „помирења” је прошао, а рачун је остао исти какав је и био пре осмеха — нула.

А књиге показују да су некада знали тачно шта дугују.

Постоји запис из децембра 2024. године у коме управа сама објашњава сопствену праксу плаћања: платили су за подизање капије и додавање осам редова гробних места — укупан пројекат од 83.000 долара, од чега је до тада исплаћено 58.550 долара. Посебно је наведено да Слободан такође обавља ископ гробова и кошење траве, и да ти трошкови износе укупно 15.240 долара — вођени као посебна ставка, одвојено од већег пројекта, „да се зна када је већи пројекат исплаћен.”

Дакле, 2024. године ово је функционисало тачно онако како и треба: посао се обавља, трошак се прати као посебна, именована ставка, и исплаћује се. Управа је знала шта дугује и коме дугује. Ово није била нејасна или спорна категорија трошка.

А онда, почев од априла ове године, та иста, добро позната и раније уредно плаћена ставка — једноставно је престала да постоји. Не мања сума. Не спор око износа. Ништа. Слободан наставља да копа гробове и одржава гробље, а од управе која је 2024. знала тачно како да то заведе и исплати, сада не добија ништа.

Тешко је позивати се на забуну када постоји сопствени записник који доказује да су некада знали тачно шта раде.

Црква наплаћује 2.800 долара за укоп ако је упокојени лично био члан парохије, и преко 3.000 долара ако није — свако се, дакле, одређује појединачно, по самом упокојеном, не по породици као целини. За само та четири позната укопа, то значи да је црква примила негде између 11.200 и преко 12.000 долара — у зависности од статуса сваког упокојеног. Слободан, човек који је стварно ископао те гробове, није видео ниједан долар од те суме.

Ово није прича о сентименту. Слободан обавља посао — ископ, — и за тај посао треба да буде плаћен, исто као и свако други ко ради оно што му се тражи. Породице су платиле цркви тачно за тај посао. Питање остаје једноставно: зашто он онда није видео ниједан цент?

А где је ту менаџер Нове Марче, Д.К.?

Шта је тачно његов посао, ако не да води рачуна о томе шта је плаћено, шта није и из ког разлога? Како је могуће да менаџер превиди месеце неисплаћеног рада и хиљаде долара које су породице уплатиле цркви? Или је у питању потпуна неспособност да се води манастирско имање или свесно окретање главе. Трећег нема.