ДОСИЈЕ О ИСЕЉЕЊУ: ОД ПРВЕ НАРЕДБЕ ДО ДАНАС

Ово није појединачан догађај. Ово је досије — досије који се гради, део по део, већ девет месеци. Прочитајте га редом и сами просудите да ли се ово што се данас догодило икада заиста тицало уговора о закупу.

28. ОКТОБАР 2025. — НАРЕДБА

Парохијани су управо урадили нешто што је канонски сасвим уобичајено: обратили су се Светом Архијерејском Сабору. Неколико дана касније, Епископ Иринеј је наредио смењивање оца Драгослава — не због било чега што је отац Драгослав урадио, већ као казну усмерену ка народу који се усудио да уложи жалбу. Против њега није било никакве оптужбе. Никакве конкретне прижбе. Никаквих „потреба епархије” које би било ко могао да истакне и објасни. Постојао је само тајминг: парохијани су подигли глас, а њихов свештеник је то платио.

Шок због тога га је сутрадан одвео у хитну помоћ. Од тада је на боловању — закључно са данашњим даном, пуних девет месеци.

Епископ коме је стало до добробити свог свештенства би то приметио. Овај није. Изнова и изнова је показивао да његови свештеници нису људи о којима треба бринути — они су инструменти које треба употребити против парохијана који му се супротставе.

9. ЈАНУАР 2026. — ЖАЛБА

Ово није било једино писмо које су парохијани послали у Београд. Нека су наишла на тишину — без икаквог одговора. Друга су добила само типски, формални одговор: љубазну потврду пријема и ништа више. Ово писмо је било другачије. Ово је писмо које је добило стварни, суштински одговор — писмену потврду да ће се предмет заиста узети у разматрање.

Парохијани су поднели ову канонску жалбу Светом Синоду — што је формални почетак процеса који је, према закону саме Цркве, требало да утврди да ли је било шта од овога уопште валидно.

23. ЈАНУАР 2026. — БЕОГРАД ПОТВРЂУЈЕ

Две недеље након што је жалба поднета, Канцеларија Светог Синода је одговорила, потврђујући да је жалба примљена и да ће бити разматрана „на једној од наредних седница”. Та потврда и даље важи. О жалби, до данас, није одлучено.

31. МАРТ 2026. — НЕ АНГАЖУЈ АДВОКАТА

Међу доказима који су данас предати суду налази се и писмо које је Епископова канцеларија послала оцу Драгославу још у марту. Наслов: „Правно заступање”. Порука: ако ангажује адвоката, учиниће прекршај Канонског права — Члан 36. Човек који девет месеци није примио плату, чије је здравље нарушено и који је пред губитком дома, упозорен је писмено, месецима пре него што је све ово стигло до суднице, да је само брањење сам ог себе већ прекршај.

То је сада део јавног судског записника.

15. АПРИЛ 2026. — ЛАЖ О ПЛАТИ

Отац Драган Вуковић — доведен из Џонстауна, Пенсилванија — рекао је старешини Милану Пајићу да је плата оца Драгослава исплаћена у целости: „Све смо испоштовали”. Није била. Девет месеци без плате није грешка у заокруживању. То је чињеница иза које стоји банкарски извод.

25. МАЈ 2026. — ТРИ ДАНА ЗА ИСЕЉЕЊЕ

Отац Драгослав и протиница Росанда су примили Обавештење о напуштању просторија — три дана да напусте парохијски дом на адреси 6306 Broadview Road. Наведени разлог: „престанак закупа... закупац више није запослен као свештеник”. Обавештење није имало потпис. Ни име. Само „Повереништво”.

18. ЈУН 2026. — ПОГРЕШАН СУД

Први случај исељења који је Повереништво покренуло (2026-CVG-010091) саслушан је пред Општинским судом у Кливленду, Одељење за стамбена питања.

22. ЈУН 2026. — ОДБАЧЕНО

Судија Шерил М. Вилтшир одбацила је предмет, без прејудицирања. Поштанска адреса имовине гласи на „Кливленд” — али надлежност суда не. Чак ни само исељење нису успели први пут исправно да поднесу.

24. ЈУН 2026. — ПОКУШАЈ ДРУГИ, У ПАРМИ

Шест дана касније поднета је нова тужба — овога пута на правој адреси, пред Општинским судом у Парми (предмет 26CVG03349). Адвокат Вилијам Песески из фирме Weston Hurd LLP потписао ју је у име Повереништва. Достава је извршена преко судског извршитеља 2. јула.

20. ЈУЛИ 2026.

Судница се испунила парохијанима који су стајали уз свог свештеника. Повереништво су заступали: други потпредседник Ник Виша, благајник Зора Литковски и њихов адвокат. Оца Драгослава је заступао: отац Драгослав — сам, без адвоката, на боловању, са достојанством.

Затражио је од суда да обустави поступак док Свети Синод не одлучи о нашој црквеној жалби — истој оној жалби чији је пријем Београд писмено потврдио пре пет месеци. Као доказ о притиску који прати овај случај приложио је писмо самог Епископа Иринеја у коме га упозорава да не ангажује адвоката, а петицију парохијана — са преко 120 потписа — као доказ да је жалба стварна, активна и нерешена.

Судија за претходни поступак је одбио захтев за обуставу и наставио са рочиштем.

КАКО ЈЕ ДОШАО ДО ТОГ ЗАПИСНИКА?

Ево питања над којим се вреди замислити.

Отворено пред судом, адвокат Повереништва је признао да поседује унутрашњи записник са Светог Архијерејског Сабора — састанка одржаног у Београду у мају, затвореног за јавност, затвореног за штампу, затвореног за обичне парохијане који месецима чекају само да сазнају да ли је њихова жалба уопште прочитана.

Запитајте се: како адвокат за исељења из Парме у Охају заврши са записником са затворене црквене седнице одржане преко океана?

Није га тражио. Црквени сабори не одговарају на захтеве за приступ информацијама од јавног значаја. Није на њега налетао случајно. То нису документи који сами цуре у јавност.

Сам Устав Српске Православне Цркве третира ове записе управо тако — као унутрашње и заштићене. Члан 39 захтева од службеника и секретара црквених тела да положе заклетву да ће „чувати службену тајну”. Црквена пракса деценијама уназад налаже да се акти и записници са седница Сабора чувају у архиви Светог Синода и нигде другде.

То нису неважни документи. То су записи за које сопствена правила Цркве кажу да припадају закључани, поверени само онима који су се заклели да ће их чувати — а не да се извлаче из фиоке у приватној адвокатској фирми у Кливленду како би се болесни свештеник избацио из свог дома.

Неко је узео запечаћени документ о управљању сопственом Црквом и предао га адвокату који тужи свештеника.

А у целој овој причи постоји само једна особа која је заиста била у тој просторији у Београду: сам Епископ Иринеј.

Зато питамо, сасвим отворено: ако Епископ Иринеј нема никакве везе са овим исељењем — ако је ово заиста, како нам је речено, ствар између Повереништва и једног тешког свештеника — зашто су се онда унутрашња црквена разматрања са затворене седнице у Београду нашла у рукама адвоката Повереништва?

Или их је Епископ Иринеј сам предао, или је то урадила особа из његове директне канцеларије, по његовом овлашћењу. Трећа опција не постоји.

Па чак и када бисмо то питање оставили по страни — чак и да Епископ Иринеј има сва права овог света да нареди ово исељење — остаје посебно питање, на које ништа од тога не утиче: да ли Епископ има овлашћење да унутрашња разматрања Светог Архијерејског Сабора преда приватном грађанском адвокату, ради коришћења у световном поступку исељења? Власт над премештајем свештеника није исто што и власт над поверљивошћу затворене седнице која укључује сваког епископа у Сабору, а не само ову Епархију.

Човек који се заклео — управо Уставом по коме управља — да ће чувати црквене тајне, искористио је једну од њих као оружје против сопственог свештеника.

ЈЕДНО ПРАВИЛО ЗА СВЕШТЕНИКА. ДРУГО ЗА ЕПИСКОПА.

Размислите о ове две чињенице сагледане једном поред друге.

Дана 31. марта, Епископова канцеларија је писмено упозорила оца Драгослава да би ангажовање адвоката ради сопствене одбране само по себи представљало кршење Канонског права — основ за Црквени суд.

До 20. јула, та иста Епископова канцеларија — или сам Епископ Иринеј — предала је грађанском адвокату унутрашњи записник са затворене седнице Светог Архијерејског Сабора, како би тај адвокат могао да га употреби против оца Драгослава у поступку исељења.

Болесном свештенику је речено да је унајмљивање адвоката ради сопствене заштите канонски злочин. У међувремену, Епископ Иринеј је наоружавао адвоката који га тужи.

Једном човеку је било забрањено да тражи правну помоћ. Други је тихо снабдевао супротну страну материјалом који ниједан спољни адвокат никада није смео да поседује. Ово није лицемерје у апстрактном смислу људске слабости којој се може опростити. Ово је човек који претвара Црквено право у оружје против слабије стране, док крши правила поверљивости те исте Цркве да би ојачао ону јачу.

Канонско право за човека без адвоката. Сарадња за човека са адвокатом. То није пастирство. То није правда. То је намештена борба у преправљеној одежди.

Девет месеци. Једна наредба у октобру. Једна канонска жалба од јануара. Једно упозорење против ангажовања адвоката у марту. Једна лаж о платном списку у априлу. Једно обавештење о исељењу без имена. Један одбачен случај. Један поново покренут случај. И, данас, један свештеник, који стоји сам, тражећи само да се Цркви дозволи да заврши суђење међу својима пре него што држава заврши његово исељење.

17. август ће нам рећи шта следи.

    
    

Можда је време да Свети Синод пажљивије погледа коме је поверио ову Епархију — иако нас ништа од овога не изненађује. Не желимо да останемо под Епископом коме више не верујемо: ни са својим новцем, ни са својом лојалношћу. Човек који не може да оправда милионе несталих средстава, који је подривао сопствену браћу епископе пред страном владом и који је — према сопственој документованој прошлости — помогао у продаји Косова америчким званичницима носећи одежде Српске Православне Цркве, није заслужио ни једно ни друго.

Постоји само једна реч за некога ко ради против сопственог народа, сопствене браће и сопствене отаџбине. Издајник.