Опрости нам дугове наше — само не оне на паркингу

Данас је на званичној Фејсбук страници Саборне цркве привремена управа објавила размишљање о причи о немилосрдном слузи — причи о човеку коме је опроштен огроман дуг, а који је потом одбио да опрости мали дуг који му је дуговао други слуга. Објава је позвала парохију да остави по страни „порекло, богатство, политичка мишљења или старе несугласице“, да престане да пита „на чијој је он страни“, већ да се уместо тога запита „да ли припадамо Христу“. Завршила се обећањем: где су јединство, љубав и праштање, ту обитава Христос.

Прочитајте то поново, полако. А затим погледајте ко је то објавио.

Вреди поново пажљиво прочитати и саму причу из Јеванђеља, јер управа која ју је данас објавила не живи ону половину приче којој је опроштено. Она живи ону другу — слугу који је прихватио милост, зграбио свог друга за гушу и наставио да води евиденцију дугова. Ова објава није позив на мир; то је захтев за ћутањем. То је теологија претворена у оружје како би се одбор заштитио од сопствених дела. Управа жели да парохија примењује Јеванђеље безусловне предаје, док они спроводе закон потпуног прогона под надзором самог Епископа. Они цитирају причу о милосрђу не да би га тражили, већ да би разоружали управо оне људе које активно гоне.

Тражите оштру реч и праштање у недељу ујутру. Пошаљете извршитељски налог за исељење (Writ of Restitution) исте те седмице. То је стварни след догађаја, а није реторичка конструкција.

Отац Драгослав Косић је свештеник на боловању, заштићен чланом 25 Епархијског устава, а Одбор већ месецима упорно покушава да га избаци на улицу — док му је пошта тихо преусмеравана у пошти на основу лажне тврдње да више не живи на својој адреси, и то не једном, него два пута, и док је плата која му се дугује једноставно престала да стиже. Какав год дуг да се дугује болесном човеку коме су ускраћени приходи, дом и сопствена пошта — Одбор му га није опростио. Отишао је на суд да га наплати.

А на паркингу, на самом терену, исти став се понавља са људима који никада нису отишли. Једној од најстаријих чланица парохије замало да однесу ауто са паркинга Светог Саве на Петровдан — жени која стоји на земљи на којој се молила деценијама, док јој сопствена црква говори да више није добродошла да се  паркира на црквеном паркингу. То је иста она жена чије је писмо оцу Драгославу враћено са назнаком „непознат на адреси, немогуће проследити“ месецима раније. Двапут циљана, ниједном случајно.

Нити је она једина. Једна парохијанка се већ суочила са кривичном пријавом за неовлашћени приступ (trespass) само зато што је стајала на земљишту сопствене парохије. То је оно што су „старе несугласице“ почеле да значе у храму Светог Саве: свештеник избачен из свог дома и баке оптужене за неовлашћени приступ цркви коју су њихове породице градиле. Црквени одбор која не може да опрости аутомобил на црквеном паркингу нема никаквог права да било коме држи предавања о благодати. То није пастирско старање; то је злостављање под маском побожности.

„На чијој је он страни“ није питање које је ико морао да постави. Оно је само себе одговорило.

Проповед каже да Црква не треба да се дели око порекла или старих несугласица. Али управа већ месецима инсистира на уласку у дом једне породице усред боловања, односи аутомобиле и подноси пријаве против парохијана — и све то док стоји на прагу примопредаје коју може или не мора изабрати да у потпуности испоштује. То нису несугласице око политике или богатства. То су свештеник закључан ван свог дома и парохијани закључани ван своје цркве, постављени поред објаве која тражи од 120 породица да престану да броје ко је на чијој страни.

Дакле, питање није реторичко. То је једино поштено питање које је преостало.

Лицемерје није када се са неким не слажете. Лицемерје је када тражите оно што одбијате да дате. Ако је праштање стандард који управа жели да примени на притужбе парохије — на нестали фонд (endowment), на преусмерена средства од продаје шуме — хоће ли тај исти стандард прво применити они сами на свештеника кога су изгурали и на парохијане које јурцају паук-службом и полицијом? Или је праштање, као у причи о слузи, нешто што се захтева од свих, осим од оних који држе волан паука и тужбу за избацивање? Проповед не поништава избацивање на улицу. Налог за исељење не звучи као покајање.

Покајање враћа. Оно не држи говоре.

Јеванђеље има одговор на то како изгледа право покајање, и то није објава на Фејсбуку. Када се Захеј срео са Христом, није тражио да му се опрости у апстрактном смислу — устао је и рекао да ће вратити четвороструко оно што је узео. То је мерило које само Писмо поставља: покајање је надокнада штете, а није реторика. Управа која жели да се позива на Јеванђеље мора да се позове на цело Јеванђеље, укључујући и део где је праштање нешто што зарађујете враћањем онога што сте узели, а не нешто што тражите док то још увек држите у рукама.

Док парохијски свештеник не буде враћен без услова, док пошта не почне да стиже човеку коме је упућена, док се новац не исплати и док пауци не престану да долазе по баке на паркингу сопствене цркве — овде нема метаноје, нема преображаја. Постоји само манекенски став односа са јавношћу огрнут речником Јеванђеља. То није хришћанство пружено у милосрђу. То је корумпирана структура која злоупотребљава Христа да би ућуткала своје жртве.

Христово упозорење у том Јеванђељу није било о несугласицама. Било је о човеку коме је све опроштено, а који није могао да опрости ни мрвицу некоме другом. И вреди се присетити шта долази непосредно пре те приче у истом поглављу по Матеју — управо оног одломка који прича и треба да илуструје. Петар пита Христа колико пута мора да опрости брату који се огреши о њега — „до седам пута?“ Христос одговара: „Не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.“ Нико ко стоји испред цркве Светог Саве већ десет месеци није тражио мање од тога. Управа је та која, рачунајући у избацивањима и пријавама, тек треба да стигне и до један.

Парохија није написала ту причу у овонедељном билтену. Управа јесте. Било би погрешно не држати их за реч.

Парохија није тражила од Светог Архијерејског Синода казну. Тражила је одлуку и стрпљиво  чека, јер верује да ће Београд бити мудар тамо где Парма то није била. Али стрпљење се не сме побркати са спремношћу на покарност онима који чине неправду сопственом стаду. Помирење са овом управом, или са Епископом Иринејем, није само одложено — како ствари стоје, оно није могуће. Не може бити помирења, ни сада ни икада, са одбором који својој сопственој парохији одговара судским тужбама, пауком и полицијским пријавама, и све то под надзором самог Епископа. Једина ствар способна да ово оконча јесте коначна одлука самог Синода — а не још једна објава на огласној табли и сигурно не још један лажни апел на „јединство“ од стране управо оних који су одговорни за поделу.

Проповед о праштању не кошта ништа да се објави. Поништавање избацивања на улицу, враћање поште човеку и пуштање баке да се паркира тамо где се паркирала цео свој живот би нешто коштало — а докле год Одбор не буде спреман да то плати, „јединство“ је само реч која им се свиђа више од „одговорности“. Не чекамо још једну проповед. Чекамо правду.