ПРИЧА О ГОСПОДАРУ ЗЛАТУОСТОМ: ЛЕТЊЕ ОКУПЉАЊЕ

Истинити извештај о Летњем окупљању, неочекиваној лекцији из електрицитета и деци која су одбила да се потпишу.

Једном давно, у древној земљи Србијани, пронео се глас о годишњем Летњем окупљању, где су деца из читавог царства одлазила сваког лета да проведу недељу дана учећи старе песме, стару веру и старе обичаје — или је бар тако увек било.

Пре и после

Прошлих година, када би се свитци за регистрацију развили, родитељи су ноћевали крај својих прозора, наоштрених пера, гурајући се међусобно за прилику да упишу своје малишане пре него што места нестану. Толика је била слава овог окупљања.

Ове године дошло је до чудног преокрета. Сам Господар Златоусти послао је хитне гласнике сваком сеоском свештенику, наређујући им да куцају на врата, да моле, да преклињу — „Молим вас, зар нећете послати своју децу ове године?“ — као да је окупљање пропала пијачна тезга, а не вољена традиција. Они исти родитељи који су се некада борили за место у реду, сада су захтевали друго писмо, телефонски позив, а повремено и нешто што је граничило са благим понижавањем да би уопште пристали да пошаљу своју децу.

Старешине Кливлендије посматрале су овај преокрет са великим интересовањем и питале се, сасвим оправдано, шта се тачно догодило да је некада вољеном окупљању одједном потребна маркетиншка кампања.

Лекција која то није била, у којој се помиње српско-амерички проналазач који, колико је познато, није светитељ

Када је дошло одређено време за дечији час о Светој Вери, деца су се сместила, са песнарицама у рукама. Господар Златоусти уместо тога одржао им је дугачко предавање о Николи Тесли — његовим калемовима, торњевима и ривалству са Едисоном.

Чудесан човек Тесла…али погрешна учионица.

Деца, увек пристојна али не и глупа, подигла су руке. „И ми волимо Теслу, господару Златоусти, али ово је требало да буде наш час о Вери. Шта смо данас научили о Богу?“

„Сада није време за то“, одговорио је Господар Златоусти и наставио, непоколебљиво, да излаже о наизменичној струји.

Застава која је одбила да се сама спусти

Свако вече деца су стајала у строју за спуштање заставе, чекајући само на знак Господара Златоустог. Господар Златоусти је уместо тога стајао леђима окренут целом скупу, љубазно ћаскајући са онима који су стајали најближе, изгледа заборављајући да десетине деце стоје у ставу мирно иза њега на летњој врућини.

Након читавих петнаест минута — довољно дуго да је застава размишљала да се сама спусти — коначно се окренуо, раширио руке и увређено упитао: „Па? Где је мој аплауз?“

Деца су размењивала погледе, несигурна да ли треба да аплаудирају церемонији заставе или за петнаест минута које су управо провели гледајући човека како разговара са хоризонтом.

Честитке које нико није желео да потпише

Васпитачи су наложили деци да свако од њих састави искрену честитку честитајући Господару Златоустом двадесет “славних” година владавине.

Деца Кливлендије — показујући знатно више интегритета од одраслих који су им дали овај задатак — одбила су масовно. „Желите да му честитамо?“, питала су. „За шта тачно? За све што је уништио? Хоћемо ли му се и захвалити док је перо још извучено?“

Питање седишта у предњем делу кочије

Једно храбро дете упитало је, без оклевања, да ли је украо њихов новац да би се возио Првом класом док сви остали седе позади.

Господара Златоустог, човека који је ретко остајао без речи, ово питање је оставило потпуно без текста. Честитке су остале празне као и рачуноводствене књиге, и далеко искреније.

Питање протераног свештеника

Друго дете је питало зашто је њихов вољени сеоски свештеник послан одавде.

„Биће он бољи свештеник негде другде“, одговорио је Господар Златоусти глатко — исти онај златни умиљати језик који је некада уверавао све да је Велики Павиљон у изградњи — као да се вредност пастира мери тиме колико далеко од свог стада може бити послан.

Питање за које никада није било право време, све док једно дете није истакло да очигледно јесте

Више од једног детета питало је када намерава да коначно реши невоље које муче село Кливлендију.

„Сада није ни време ни место за таква питања“, рекао је свакоме од њих редом, као што је говорио свима, увек, већ доста дуго.

Један мали глас није попуштао. „Али ово јесте тачно време“, рекло је дете. „И ово јесте тачно место.“

На ово, Господар Златоусти — иначе тако брз на одговору за све, осим за то где је новац отишао — није имао апсолутно ништа да каже.

~ Неке лекције, чини се, деца науче без обзира да ли су њихови старији имали намеру да их науче или не. ~

P.S. Када одрасли изаберу тишину, истина једноставно пронађе дечије гласове да је изговоре.